Tag: 2026

„Odoh, pomislila je sedeći gore na oblaku. Dolazim.“

(str. 213)

Genijalan početak, pomislio sam kad sam, u cugu, pročitao prvih dvadeset strana romana Nemojte daleko Nede Bjelanović na sajtu izdavačke kuće Blum. E sad, pošto reč genijalno ništa ne znači, potrudiću se da taj termin, tipični izdanak kafanske kritike, obrazložim – naravno, za vas, pošto ja znam šta pod njim podrazumevam. (Zar komunikacija ne počinje kad prestanemo da podrazumevamo?)

Prvo nekoliko generalija. Mnogima je jasno da mene u romanima slabo zanima intriga. Zanima me, prosto, ono najteže: kako je napisan. Tu nije reč samo o jeziku. (Ovaj termin je postao previše olupan da bi značio išta opipljivo.) Nisu posredi ni bogata leksika niti vratolomna sintaksa već ono što roman čini romanom: montaža, koja je, u dobrim slučajevima, izvedena tako nenametljivo da čitalac ima utisak da knjiga „teče“.

U apsolutno svakom romanu zanima me kako počinje. Stvar je, zapravo, u muzici. Pod muzikom ne mislim na nešto upadljivo, bučno, što na prvu loptu deluje na uvo. Mislim na način svirke: da li je legato ili stakato; mislim na tempo: da li je „allegro“ ili, recimo, „andante maestoso“. A najviše mislim na ono što je u muzici najvažnije: tišine i sinkope.

Pre nego što pređem na stvar, priznaću još jednu ličnu sklonost, koja je verovatno takođe mnogima jasna. Volim manirične knjige. One koje izaberu jedan motiv, jednu vrstu takta, uhvate ga se i ne puštaju ga do kraja. Možda je bolja reč „manične“. To su knjige monolitne, jednokanalne, koje su nevoljne da se granaju; one se čvrsto drže svoje opsesivne fraze dok ih ne pusti dah, napajaju se svojom svedenošću. Izaberite bilo koga iz moje prevodilačke biografije – Krištof, Beket, Bov, Leve –i poneku iz mog šinjela (Punkt, na primer): to ceđenje drenovine ne može da vam ne upadne u oči. Ja ga, razume se, uzimam kao pozitivnu vrednost.

Sve u svemu, svi ovi moji afiniteti, možda po prirodi svojih očekivanja antiromaneskni, uspeli su da se namire pojedinim aspektima romana Nemojte daleko. Itekako.

*

Većim delom svoga toka, roman Nede Bjelanović je minimalističan. Odvija se i razvija u kratkim pasusima od kojih bi svaki mogao biti početak, kraj ili šav za prelazak na sledeće polje. Time se već u prvih nekoliko strana uspostavlja dominantna, isprekidana fraza.

Roman čine dve vremenske ravni. U prvoj, sadašnjoj, sredovečna žena napušta sve što ima i polazi na put u nepoznato. Dok se upoznaje sa gradom koji je potpuno nasumično izabrala na mapi Grčke, kao i sa kućom za koju se opredelila na isti, proizvoljni način, junakinja (vrlo ćudljiva i ćutljiva, ponekad preka, dugo bezimena) počinje, veoma nevoljno, da se priseća događaja koji su je naveli na taj put.

Vrlo je efektno što roman posvećen sećanju počinje kao misterija u sadašnjem vremenu koja se postepeno razvejava. U tom prvom stavu, koji zauzima bezmalo polovinu knjige, autorka vešto raspoređuje čitav arsenal detalja koji s vremenom dobijaju značenje. Time što je protagonistkinju odvela u nepoznat kraj postiže efekat igre ogledala. Dok je upoznaju lokalni stanovnici (recepcionar, agent nekretnina, spremačica u hotelu…), upoznaje je i čitalac. Svi se istovremeno vezujemo s njom. Vreme radnje postaje maltene jednako vremenu čitanja.

Volim kad me pisac ubedi da pred sobom (makar i na dvesta dvadeset strana) ima sve vreme ovog sveta. A to je, u slučaju ove knjige, vreme da se naratorka nakani na priču. Jer, i to je od početka jasno, priča koju će junakinja o svom boravku u Grčkoj ispripovedati (sebi i čitaocu) nije najvažnija. Važniji je dolazak do nje. A to je, bogme proces. I on se vrši tempom čije je glavno pravilo „nema žurbe“, možda moderato, može biti i cantabile. Ili nešto ćudljivije? Naratorka pušta da nam protagonistkinja svojim ritmom i ćefom (svojim tikovima, svojim kretanjem i izrazima lica, predmetima koje steže i krije od sebe) nagovesti od čega je sve pobegla i zašto. Ne sad i odmah, naravno, nego (kako se i valja) kad gospođi dune.

*

Iz tog nakanjivanja, veoma postupno, ulazimo u drugu vremensku ravan ove knjige, koja je posvećena prošlom vremenu. Iako se od početka nagoveštava postojanje ostavljenog muža, u tom segmentu najvažnija reč je sestra.

Nisam, uzgred, skoro pročitao knjigu, ne samo iz domaće produkcije, gde se ime glavne junakinje saopštava tek na pedeset i nekoj strani. (Uzgred pod dva, neću ga ni ovde odati: neka čitalac dođe sam do njega, ali molim ga: neka preskoči blurb na poleđini!) Putnica koja nam se prvo ukazuje u kadru dugo ostaje poznata kao „starija žena“, od strane stanovnika i kao „gospođa“. U prošloj vremenskoj ravni, imena se zaobilaze elegantnije: koristi se ženski rod u množini, „one“. U detinjstvu koje dele siblings (zašto ova reč nema svoj ekvivalent u srpskom, isto tako precizan i neutralan?) sve se doživljava udvoje. Autorka u rukavu čuva još jedan efektan trik. Dve sestre bliznakinje „dobijaju imena“ tek kada se nasluti da će se razdvojiti: konkretno, da će jednu profesionalno privući jezici, a drugu muzika.

(Način na koji je prikazano detinjstvo u neodređenom pluralu mene neodoljivo asocira na Agotu Krištof i Veliku svesku. Čak i momenat imenovanja: Klaus i Lukas dobijaju imena tek kada se razilaze na granici, na samom kraju knjige.)

Škrtost u pogledu imena širi se i na toponime (i tu je sasvim prikladno poređenje sa Krištof). Sestre odrastaju „na planini“, gde u jednom trenutku izbija „požar“ koji guta sve pred sobom: ovu perifrazu nijednom čitaocu sa Balkana nije teško da rastumači. Detinje epizode odlikuje ekspresivniji, sočniji jezik: kuća počiva na „samku“; tetka, koja obilazi oca, povremeno se (na str. 79) nemo „iskrlješti“ na majku. Najupadljivija razlika je u tome što je detinja perspektiva, u glasovima starijih, obeležena ijekavicom, dok je čitava naracija izvedena ekavski.  

*

Pripovedni tok zasnovan na prisećanju traje, sporadično, od samog početka. Ali od 23. poglavlja nadalje postaje predominantan u odnosu na radnju situiranu u narativnom „sada“. I tu, baš u trenutku kada se sestre sele u „velegrad bleštavog imena“, radnja se ubrzava.

Kada je došlo do ubrzanja, moram da budem iskren (monomanični čitalac u meni), malo sam se trgnuo, kao da se čuo pucanj. Možda zato što oduvek pažljivije pratim pripremanje priče nego „priču samu“? Nastavak će pokazati da to, po mom osećaju, naglo ubrzanje ima i funkciju i smisao.

Čitalac ni tad ne treba da zaboravi da se pripovedanje odvija u realnom vremenu. Prošla dešavanja, koja čine istoriju i traumu glavne junakinje, iznose se žustrije i sažetije, kao da ona sama želi da ih sumarno preleti. Ta promena tempa, prelazak u stakato, otkriva druge adute koje naratorka u prvom delu nagoveštava: od brzog efektnog portretisanja („Brkati mladić, zubar u nastajanju“ – ovaj portret muža mogao bi lagano biti nanoroman u romanu), do sugestivnog opisa nekoliko vrsta vezanosti. Najvažniji je pažljivo izvedeni portret sestrinstva. U njemu nema ničega šematskog niti površno tendencioznog. To je suštinski, dubok odnos, koji obe sestre toliko podrazumevaju, u kojem do samog kraja opstaje izvorna detinja magija. Štaviše, sve na čemu počiva narativna sadašnjica romana Nemojte daleko zasnovano je na elementima najranijeg detinjstva i sestrinstva.

Na makroplanu, naratorka ispituje junakinjinu vezanost za sopstvene korene. Ona se najpre od njih radikalno ograđuje. Junakinja se u početku definiše kao osoba zasnovana isključivo na sadašnjem vremenu („Nije volela dnevne novine. Nije volela ništa što vaskrsava uspomene“) Ali kako reminiscencije odmiču, u junakinji se odigrava preobražaj (bez kojeg, po meni, nema romana). Ekspresno suočavanje sa tragičnom prošlošću kao da je pročišćava i ona odlučuje da se pokrene. Za početak tako što će negostoljubivu kuću koju je naprečac kupila početi da sređuje, iznutra i spolja. Uz pomoć sobarice i njene usvojene ćerke, kao i agenta za nekretnine, ponovo će se otvoriti prema vedrini.

I tad se ritam pisanja ponovo, postepeno (meni za radost!) vraća u legato. Polumrtva rezignacija, koja otvara knjigu, do kraja prerasta u pomirenje, u volju da se krene od nule. Ako priča počinje u prigušenosti sa elementima klaustrofobije, ona se, posle ubrzanja, u prigušenosti i završava, ali u pozitivnijem ključu. Knjiga se zaokružuje ostavljajući otvoren prostor za perspektivu.

*

Ali i mikroplan je delotvoran. Bezbroj je detalja koje Neda Bjelanović plasira u „pravom“ trenutku, upečatljivih formulacija koje orkestrira tako da zazvuče kao lajtmotivi, scena na koje upravlja toliku rasvetu da se čini da znače mnogo više nego što znače (recimo, pravljenje torte na samom kraju knjige). Posle čitanja romana Nemojte daleko pazite jer ćete ponovo postati pažljivi prema detaljima i rečima.

Ali ono što je meni mnogo više privuklo i održalo pažnju jeste način na koji autorka te detalje ulančava, kako među pripovednim ravnima pravi prelaze. Četrnaesto poglavlje, primera radi, završava se reminiscencijom na sestrine ruke „gladne sviranja“. Naredno, smešteno u sadašnje vreme, počinje junakinjinim razmišljanjem naglas: „Kud će sad sa ovom isečenom rukom?“ (I još samo jedan.) Osamnaesto poglavlje (iz detinje perspektive) završava se rečenicom „Imamo jedna drugu“; naredno počinje scenom u kojoj dve žene (potpuno druge, u sadašnjosti) navlače žute rukavice u nameri da srede kuću. Nemojte daleko mogu lako da zamislim kao film, jedan od onih koji su pretežno nemi, zasnovani na facijalnim ekspresijama glavne glumice i u kojima reditelj briljira u pretapanjima između vremenski udaljenih kadrova.

Druga, tehnička stvar koja mi je privukla pažnju jeste veoma glatko korišćenje slobodnog indirektnog govora, toliko vešto da zvuči nehajno. Ponekad čak preraste i u „slobodni upravni govor“ („Neću tamo. Ne zna da li je to rekla naglas, u muku hotelske sobe.“) To opsežno čišćenje od uobičajenih poštapalica („pomislila je“, „palo joj je na pamet“ i slično) – rabota koja, uzgred, prilično podseća na sređivanje negostoljubive kuće – svedoči o tome da je jedan od ciljeva ove pripovesti svedenost. Svedenost koja se katkad (dovoljno retko da ne bi bilo upadljivo) bliži svedenosti bajalice.

*

Dobar roman ostavlja utisak da nešto „teče“ (nešto živo, divlje, anarhično), a da ga istovremeno čvrsto vodi i kontroliše ruka autora-montažera, ili ako više volite, metronoma. Bogatstvo jednog direktno proističe iz discipline drugog (i obratno). Kada bih morao u dve reči da opišem roman Nede Bjelanović Nemojte daleko, rekao bih (diskretno se posluživši autorkinim vokabularom) da je goropadan i gracilan. Ali način na koji su ova dva sastojka pomešana nećete naći ni u jednom receptu.

Bojan Savić Ostojić

(c) bojan savić ostojić/bso-punkt, 2026.