Blog

Zvučna viljuška (Neda Bjelanović, NEMOJTE DALEKO: Blum, 2026)

ByAdminCategoriesInprikaziPosted onOn

„Odoh, pomislila je sedeći gore na oblaku. Dolazim.“

(str. 213)

Genijalan početak, pomislio sam kad sam, u cugu, pročitao prvih dvadeset strana romana Nemojte daleko Nede Bjelanović na sajtu izdavačke kuće Blum. E sad, pošto reč genijalno ništa ne znači, potrudiću se da taj termin, tipični izdanak kafanske kritike, obrazložim – naravno, za vas, pošto ja znam šta pod njim podrazumevam. (Zar komunikacija ne počinje kad prestanemo da podrazumevamo?)

Prvo nekoliko generalija. Mnogima je jasno da mene u romanima slabo zanima intriga. Zanima me, prosto, ono najteže: kako je napisan. Tu nije reč samo o jeziku. (Ovaj termin je postao previše olupan da bi značio išta opipljivo.) Nisu posredi ni bogata leksika niti vratolomna sintaksa već ono što roman čini romanom: montaža, koja je, u dobrim slučajevima, izvedena tako nenametljivo da čitalac ima utisak da knjiga „teče“.

U apsolutno svakom romanu zanima me kako počinje. Stvar je, zapravo, u muzici. Pod muzikom ne mislim na nešto upadljivo, bučno, što na prvu loptu deluje na uvo. Mislim na način svirke: da li je legato ili stakato; mislim na tempo: da li je „allegro“ ili, recimo, „andante maestoso“. A najviše mislim na ono što je u muzici najvažnije: tišine i sinkope.

Pre nego što pređem na stvar, priznaću još jednu ličnu sklonost, koja je verovatno takođe mnogima jasna. Volim manirične knjige. One koje izaberu jedan motiv, jednu vrstu takta, uhvate ga se i ne puštaju ga do kraja. Možda je bolja reč „manične“. To su knjige monolitne, jednokanalne, koje su nevoljne da se granaju; one se čvrsto drže svoje opsesivne fraze dok ih ne pusti dah, napajaju se svojom svedenošću. Izaberite bilo koga iz moje prevodilačke biografije – Krištof, Beket, Bov, Leve –i poneku iz mog šinjela (Punkt, na primer): to ceđenje drenovine ne može da vam ne upadne u oči. Ja ga, razume se, uzimam kao pozitivnu vrednost.

Sve u svemu, svi ovi moji afiniteti, možda po prirodi svojih očekivanja antiromaneskni, uspeli su da se namire pojedinim aspektima romana Nemojte daleko. Itekako.

*

Većim delom svoga toka, roman Nede Bjelanović je minimalističan. Odvija se i razvija u kratkim pasusima od kojih bi svaki mogao biti početak, kraj ili šav za prelazak na sledeće polje. Time se već u prvih nekoliko strana uspostavlja dominantna, isprekidana fraza.

Roman čine dve vremenske ravni. U prvoj, sadašnjoj, sredovečna žena napušta sve što ima i polazi na put u nepoznato. Dok se upoznaje sa gradom koji je potpuno nasumično izabrala na mapi Grčke, kao i sa kućom za koju se opredelila na isti, proizvoljni način, junakinja (vrlo ćudljiva i ćutljiva, ponekad preka, dugo bezimena) počinje, veoma nevoljno, da se priseća događaja koji su je naveli na taj put.

Vrlo je efektno što roman posvećen sećanju počinje kao misterija u sadašnjem vremenu koja se postepeno razvejava. U tom prvom stavu, koji zauzima bezmalo polovinu knjige, autorka vešto raspoređuje čitav arsenal detalja koji s vremenom dobijaju značenje. Time što je protagonistkinju odvela u nepoznat kraj postiže efekat igre ogledala. Dok je upoznaju lokalni stanovnici (recepcionar, agent nekretnina, spremačica u hotelu…), upoznaje je i čitalac. Svi se istovremeno vezujemo s njom. Vreme radnje postaje maltene jednako vremenu čitanja.

Volim kad me pisac ubedi da pred sobom (makar i na dvesta dvadeset strana) ima sve vreme ovog sveta. A to je, u slučaju ove knjige, vreme da se naratorka nakani na priču. Jer, i to je od početka jasno, priča koju će junakinja o svom boravku u Grčkoj ispripovedati (sebi i čitaocu) nije najvažnija. Važniji je dolazak do nje. A to je, bogme proces. I on se vrši tempom čije je glavno pravilo „nema žurbe“, možda moderato, može biti i cantabile. Ili nešto ćudljivije? Naratorka pušta da nam protagonistkinja svojim ritmom i ćefom (svojim tikovima, svojim kretanjem i izrazima lica, predmetima koje steže i krije od sebe) nagovesti od čega je sve pobegla i zašto. Ne sad i odmah, naravno, nego (kako se i valja) kad gospođi dune.

*

Iz tog nakanjivanja, veoma postupno, ulazimo u drugu vremensku ravan ove knjige, koja je posvećena prošlom vremenu. Iako se od početka nagoveštava postojanje ostavljenog muža, u tom segmentu najvažnija reč je sestra.

Nisam, uzgred, skoro pročitao knjigu, ne samo iz domaće produkcije, gde se ime glavne junakinje saopštava tek na pedeset i nekoj strani. (Uzgred pod dva, neću ga ni ovde odati: neka čitalac dođe sam do njega, ali molim ga: neka preskoči blurb na poleđini!) Putnica koja nam se prvo ukazuje u kadru dugo ostaje poznata kao „starija žena“, od strane stanovnika i kao „gospođa“. U prošloj vremenskoj ravni, imena se zaobilaze elegantnije: koristi se ženski rod u množini, „one“. U detinjstvu koje dele siblings (zašto ova reč nema svoj ekvivalent u srpskom, isto tako precizan i neutralan?) sve se doživljava udvoje. Autorka u rukavu čuva još jedan efektan trik. Dve sestre bliznakinje „dobijaju imena“ tek kada se nasluti da će se razdvojiti: konkretno, da će jednu profesionalno privući jezici, a drugu muzika.

(Način na koji je prikazano detinjstvo u neodređenom pluralu mene neodoljivo asocira na Agotu Krištof i Veliku svesku. Čak i momenat imenovanja: Klaus i Lukas dobijaju imena tek kada se razilaze na granici, na samom kraju knjige.)

Škrtost u pogledu imena širi se i na toponime (i tu je sasvim prikladno poređenje sa Krištof). Sestre odrastaju „na planini“, gde u jednom trenutku izbija „požar“ koji guta sve pred sobom: ovu perifrazu nijednom čitaocu sa Balkana nije teško da rastumači. Detinje epizode odlikuje ekspresivniji, sočniji jezik: kuća počiva na „samku“; tetka, koja obilazi oca, povremeno se (na str. 79) nemo „iskrlješti“ na majku. Najupadljivija razlika je u tome što je detinja perspektiva, u glasovima starijih, obeležena ijekavicom, dok je čitava naracija izvedena ekavski.  

*

Pripovedni tok zasnovan na prisećanju traje, sporadično, od samog početka. Ali od 23. poglavlja nadalje postaje predominantan u odnosu na radnju situiranu u narativnom „sada“. I tu, baš u trenutku kada se sestre sele u „velegrad bleštavog imena“, radnja se ubrzava.

Kada je došlo do ubrzanja, moram da budem iskren (monomanični čitalac u meni), malo sam se trgnuo, kao da se čuo pucanj. Možda zato što oduvek pažljivije pratim pripremanje priče nego „priču samu“? Nastavak će pokazati da to, po mom osećaju, naglo ubrzanje ima i funkciju i smisao.

Čitalac ni tad ne treba da zaboravi da se pripovedanje odvija u realnom vremenu. Prošla dešavanja, koja čine istoriju i traumu glavne junakinje, iznose se žustrije i sažetije, kao da ona sama želi da ih sumarno preleti. Ta promena tempa, prelazak u stakato, otkriva druge adute koje naratorka u prvom delu nagoveštava: od brzog efektnog portretisanja („Brkati mladić, zubar u nastajanju“ – ovaj portret muža mogao bi lagano biti nanoroman u romanu), do sugestivnog opisa nekoliko vrsta vezanosti. Najvažniji je pažljivo izvedeni portret sestrinstva. U njemu nema ničega šematskog niti površno tendencioznog. To je suštinski, dubok odnos, koji obe sestre toliko podrazumevaju, u kojem do samog kraja opstaje izvorna detinja magija. Štaviše, sve na čemu počiva narativna sadašnjica romana Nemojte daleko zasnovano je na elementima najranijeg detinjstva i sestrinstva.

Na makroplanu, naratorka ispituje junakinjinu vezanost za sopstvene korene. Ona se najpre od njih radikalno ograđuje. Junakinja se u početku definiše kao osoba zasnovana isključivo na sadašnjem vremenu („Nije volela dnevne novine. Nije volela ništa što vaskrsava uspomene“) Ali kako reminiscencije odmiču, u junakinji se odigrava preobražaj (bez kojeg, po meni, nema romana). Ekspresno suočavanje sa tragičnom prošlošću kao da je pročišćava i ona odlučuje da se pokrene. Za početak tako što će negostoljubivu kuću koju je naprečac kupila početi da sređuje, iznutra i spolja. Uz pomoć sobarice i njene usvojene ćerke, kao i agenta za nekretnine, ponovo će se otvoriti prema vedrini.

I tad se ritam pisanja ponovo, postepeno (meni za radost!) vraća u legato. Polumrtva rezignacija, koja otvara knjigu, do kraja prerasta u pomirenje, u volju da se krene od nule. Ako priča počinje u prigušenosti sa elementima klaustrofobije, ona se, posle ubrzanja, u prigušenosti i završava, ali u pozitivnijem ključu. Knjiga se zaokružuje ostavljajući otvoren prostor za perspektivu.

*

Ali i mikroplan je delotvoran. Bezbroj je detalja koje Neda Bjelanović plasira u „pravom“ trenutku, upečatljivih formulacija koje orkestrira tako da zazvuče kao lajtmotivi, scena na koje upravlja toliku rasvetu da se čini da znače mnogo više nego što znače (recimo, pravljenje torte na samom kraju knjige). Posle čitanja romana Nemojte daleko pazite jer ćete ponovo postati pažljivi prema detaljima i rečima.

Ali ono što je meni mnogo više privuklo i održalo pažnju jeste način na koji autorka te detalje ulančava, kako među pripovednim ravnima pravi prelaze. Četrnaesto poglavlje, primera radi, završava se reminiscencijom na sestrine ruke „gladne sviranja“. Naredno, smešteno u sadašnje vreme, počinje junakinjinim razmišljanjem naglas: „Kud će sad sa ovom isečenom rukom?“ (I još samo jedan.) Osamnaesto poglavlje (iz detinje perspektive) završava se rečenicom „Imamo jedna drugu“; naredno počinje scenom u kojoj dve žene (potpuno druge, u sadašnjosti) navlače žute rukavice u nameri da srede kuću. Nemojte daleko mogu lako da zamislim kao film, jedan od onih koji su pretežno nemi, zasnovani na facijalnim ekspresijama glavne glumice i u kojima reditelj briljira u pretapanjima između vremenski udaljenih kadrova.

Druga, tehnička stvar koja mi je privukla pažnju jeste veoma glatko korišćenje slobodnog indirektnog govora, toliko vešto da zvuči nehajno. Ponekad čak preraste i u „slobodni upravni govor“ („Neću tamo. Ne zna da li je to rekla naglas, u muku hotelske sobe.“) To opsežno čišćenje od uobičajenih poštapalica („pomislila je“, „palo joj je na pamet“ i slično) – rabota koja, uzgred, prilično podseća na sređivanje negostoljubive kuće – svedoči o tome da je jedan od ciljeva ove pripovesti svedenost. Svedenost koja se katkad (dovoljno retko da ne bi bilo upadljivo) bliži svedenosti bajalice.

*

Dobar roman ostavlja utisak da nešto „teče“ (nešto živo, divlje, anarhično), a da ga istovremeno čvrsto vodi i kontroliše ruka autora-montažera, ili ako više volite, metronoma. Bogatstvo jednog direktno proističe iz discipline drugog (i obratno). Kada bih morao u dve reči da opišem roman Nede Bjelanović Nemojte daleko, rekao bih (diskretno se posluživši autorkinim vokabularom) da je goropadan i gracilan. Ali način na koji su ova dva sastojka pomešana nećete naći ni u jednom receptu.

Bojan Savić Ostojić

(c) bojan savić ostojić/bso-punkt, 2026.

À PIED LEVÉ / PEŠKE ZA EDUARA (15. oktobar 2026)

ByAdminCategoriesInFiokaPosted onOn

Što čovek prepešači, to i zna

Isidora Sekulić (Pisma)

1

Na početnu tačku polazim iz ulice Damremon, osamnaesti arondisman. Zastajem na ćošku sa ulicom Markade da propustim devojku. Mlada crnka nosi muški zeleni sako, muške zelene pantalone, filter među zubima – rola hodajući! – i upravo zamiče u ulicu Ežena Karijera. Da se ne snabdeva možda u Guerrisol-u? U tom sekond handu sam pre neki dan nabacio dva sakoa za po deset evra.

U romanu Robovi (Les Forçats) Bruno Žiber spominje da su on i Eduar povremeno odlazili u tu ogromnu prodavnicu prnja tragajući za najbizarnijim odevnim predmetima. Nosili smo ih mesec-dva, piše Bruno, posle čega su završavali u kantama.

Ni pet minuta kasnije stižem u ulicu koja nosi ime Ležandra, francuskog matematičara (1752-1833), u 17. arondismanu. Ispred broja 196 leži brdo izbačenog nameštaja, knjiga (na engleskom i portugalskom) i dokumenata, uveliko propalih. (Nisam mogao da ne pročitam naslov jednog biltena: Making Money From Producing And Delivering Advertising Leaflets Working From Home.) Plavuša u tankom plavom sakou pravi puš-pauzu na minijaturnoj terasici na broju 177 u društvu telefona. Druga, s kojom se mimoilazim, nosi telefon u jednoj ruci, u drugoj pecivo. Da bi me izbegla, pravi plesne pokrete (oslanja se na jednu pa na drugu nogu nejednakom težinom).

Slabo me šta obraduje više od prizora otpada iz daljine. Ispred broja 150, sad, opet nameštaj (rastavljen), tepisi (urolani), knjiga nema. Po mnogo čemu – natpisima na kafićima, ponegde i dvojezičnim – zaključujem da je Ležandrova portugalsko-brazilska ulica. Očito je danas dan za izbacivanje kabastog otpada u kvartu Batinjol. (Beleška od sutradan: takav je svaki dan.) Ispred broja 126 (na fasadi natpis Henri Senet – architecte – 1910), tik uz stanicu za punjenje električnih automobila: ostavljena dečja kuhinja. Na ćošku sa Rue Lemercier, firma „Les Puces des Batignolles“, Batinjolski buvljak: ali džabe se oduševljavam. To je samo ugostiteljski lokal.

Broj 90, prva Eduarova adresa, nalazi se na ćošku sa Trifoovom ulicom. Ulazna vrata su velika, siva, sa crnim, kitnjastim ornamentima koji su tako gusti da zaklanjaju staklo. Stara četvorospratnica je verovatno iz pedesetih, ako ne i predratna. U prizemlju se skućila Galerija dirljivih predmeta (Galerie d’objets touchants), a ispred je parkiran kombi Clan della Musica.

Prelazim ulicu jer je preko puta, ispred broja 75, izbačen francuski ležaj sa crnim dvosedom. Oba elementa su rastavljena i uspravljena uz fasadu. Odatle slikam fasadu broja 90. Zvanično sam stigao na početnu tačku svog pešačenja.

2

Živeo je u Ležandrovoj broj 90, piše Bruno Žiber, a ja u ulici Lakroa 45, u istom pariskom arondismanu. Bilo je dovoljno da se uz svoju uličicu popnem do avenije Sent-Uan, potom skrenem levo sve do raskrsnice sa Ležandrovom da bih se našao ispred njegove zgrade.

Polazim tačno u 10.28. Trasa do ulice Svetog Sebastijana 7, u jedanaestom arondismanu, treba da me vodi kroz osmi, drugi i treći arondisman. Spuštajući se niz Ležandrovu ulicu, nailazim na prvi skver, prvi punkt prijatan oku: Place du Dr Félix Lobligeois, kod crkve Sainte Marie des Batignolles. Na trgu Feliksa Lobližoe, piše Bruno, odlazili smo u čajdžinicu sa zidovima u lamperiji iz koje je izbijala provincijalna atmosfera, kako zbog mirisa maslaca, tako i zbog prisustva mlade konobarice u crnoj suknji i sa belom keceljom. Tek pošto sam pošao planiranom trasom, ukazalo se sunce. Prelazim most preko pruge da bih skrenuo levo u Rue de Rome. Deo kvarta Batinjol koji je ostao iza pruge ukazuje se u poprečnom preseku. Ulica je pusta. Sunce mi tuče pravo u oči. Iako mapa predlaže da nastavim pravo, skrećem desno, u uličicu Rue Dulong.

Bez mnogo osnova mislim da sam zabasao u klasične međukvartovske puste deonice, tranzitne prostore. Baš tad mi se na putu nađe bačeni krš. Ispred broja 4 zatičem nekoliko trulih dasaka i elemenata sušilice. Ne vraća mi se u Rue de Rome, pa iz Dulong brišem levo u Rue des Dames (sve te ulice za koje sam čuo u metrou!), zatim desno u Rue Beudant. Na skretanju se našla živopisnija gomila: niska otvorena polica, ucvoljani tepih, komponente kompjutera, rasute posvuda, manji sivi bojler i nešto što nisam uspeo da identifikujem, a najviše liči na šivaću mašinu.

U glavi, iako sam se sklonio s direktnog udara, kreće Pulp, „Sunrise“, nezvanični hit meseca. Više puta sam, piše Bruno, brojao korake koji me razdvajaju od vrata njegove zgrade. Bilo ih je otprilike 450, ali zavisno od dana i tempa mojih koraka, broj je varirao. Osmislio sam igru: da prilagodim korake da bih došao do okruglog broja. Za nju se zainteresovao i Ed, čije su noge bile iste dužine kao moje.

Uhvatio sam samo delić Boulevard des Batignolles što vodi ka šetalištu Jacques Hébertot, a u produžetku ka Rue de Rome, u kojoj i dalje sve pršti od sunca. Veliko zdanje s desne strane liči na srednju školu. Vraćam se uz bulevar: to je gimnazija Chaptal (Lycée polyvalent). Ispred je dvadesetak učenika, čine dve guste grupe između montažnih metalnih barijera. Neki među njima nose transparente, kojih ima i na fasadi. U prolazu uspevam da pročitam dva; jedan poručuje: Fashion Facho, drugi: La police nous protège ça crève les yeux („Policija nas štiti, oči otpadoše!“). I pored gužvanja, prolazim kroz grupicu, koja se nerado rasklanja. Skrećem levo u Rue Andrieux, srećan što se danas dešava još nešto osim moje šetnje.

Na trgu Jean-Pierre Lévy sedam (prvi put) na klupu. U Rue de Constantinoples, ćoškovi zgrada, najmanje iz pedesetih godina, zastrti su ogromnim crnim paravanima koji su drvenim daskama pričvršćeni za zidove. U sredini među zgradama je rupa, ograđena, obrasla travom. Nigde nema naznaka da će na tom mestu nešto da se gradi. Ustajući, na trotoaru zatičem natpis: Pourquoi ne pas retirer ton masque social? („Zašto ne skineš svoju društvenu masku?“)

Zajedno sa zelenim đubretarskim kamionom, skrećem desno u Rue de Constantinoples. Na kamionu naizmenično piše Patience pa Collecte. Pošto sam brži od njega, skrećem levo u Rue Larribe koja vodi do Rue du Rocher. Na ćošku, deca predškolskog uzrasta mašu crtežima i u pratnji vaspitačica polaze u šetnju. Na žutim prslucima im piše Kipsta. I vrtić vežba za veliki protest sedamnaestog?

U ulici Ležandr, piše Toma Kler u noveli „Ko je ubio Eduara Levea“, jedna velika buržujska prostorija služila mu je kao prljavi atelje. Bruno daje više detalja: Zidovi su bili goli kao u bolnici ili manastiru.

Nisam primetio da sam već neko vreme u osmom arondismanu. Žurim, takođe na prvi pogled, da mu prikačim epitet buržujski. U okolini, s obe strane ulice, dok uzimam gutljaj vode, čuje se vežbanje klavirskih skala. Odakle mi je poznata ova kupola desno, što se ukazuje dok prelazim most preko pruge, na ćošku sa Rue Madrid?

U ovakvim delovima Pariza, među zgradama višim od pet spratova, osećam klaustrofobiju. Kao da se krećem izuzetno uskom klisurom unutar visoke tvrđave koju čine osmanovske zgrade. Ulazim u Rue de la Bienfaisance i shvatam da je ono zdanje crkva Svetog Avgustina. Nalećem na još jednu srednju školu, Lycée polyvalent Racine. Situacija je na prvi pogled daleko mirnija od gimnazije Šaptal. Ispred, na ogradi, sedi troje srednjoškolaca. Izgledaju kao da su prvi stigli na veliko okupljanje.

U izlogu knjižare „La Procure“ u Rue de Laborde istaknuta je katolička literatura (malo za starije, malo za decu). U svetovnom odeljku u prvom planu stoje favoriti za Gonkura, Filip Ženada i An Godar, a desno sveska časopisa L’Herne posvećena Edgaru Morenu. Prati ga geslo „Nema rešenja, ali postoji put“. Previše apstraktnom da bih ga potpisao.

Kod stanice Sen-Lazar nastavljam uz Rue de Rome, kojoj po svoj prilica nema kraja. Da li da kažem uz ili niz? Predlog zavisi od subjektivnog osećaja. Da se vraćam kući ovuda, sigurno bih rekao uz. Neka bude niz jer me ova ulica vodi ka cilju.

Bližim se velikim bulevarima. Ispred restorana Triadou Haussmann konobarica, čekajući goste, sipa nikotin u svoju elektro-cigaretu. Kafić kod stanice Havre-Haussmann zove se Non coupable („Nije kriv“): podseća me na „Sumnjivo lice“ u Valjevu, kafanu koja se nalazi preko puta Okružnog suda. Na ćošku sa Rue de Provence reklama veličine dvospratne zgrade: „OGIC renovira 11.200 m2 kancelarijskog prostora za račun Union Investment Real Estate.“ Skrećem levo u Osmanov bulevar, Boulevard Haussmann. Ispod pomenute reklame spava beskućnik (pod belim jorganom).

Naroda neuporedivo više nego u 17. arondismanu. Čekajući na pešačkom, tamnoputa plavuša đuska javljajući se poznaniku s druge strane Rue des Mathurins. Ukazuje se Opera. Gde je otpad? Taman kad sam pošao da napišem kako me prati simpatičan crnobeli pas, devojka pored mene (ruku skrštenih zbog vetra) kaže mu: „tlik tlik tlak“ Na telefonu, pre nego što bi mi se obratio, piše Toma Kler, ustima je pravio zvuk koji nam je služio kao signal, repetitivno pucketanje jezikom uza zube, a unutar obraza, nešto poput tlik tlik tlik.

Hodam već pun sat (1128). Kod marketa Auber prelazim na levu stranu Bulevara, bliže Operi. Ovuda sam sigurno prošao 2006, kada sam iz ulice Jean-Jacques Rousseau pešačio do 18. arondismana i Monmartra. Ne sećam se da li sam se peške vratio nazad niti da li me je trema prošla. Da li je ovo pešačenje za Eduara prilika za „moju istoriju Pariza“? Možda, ali samo u stišanom režimu.

Opet potreba da šmugnem u manju ulicu, mimo trase koju ispisuje mapa, dalje od sunca i naroda. Ali pošto sam na raskrsnici velikih bulevara, nema alternativnog puta. Ulazim u Boulevard des Capucines i shvatam da sam u drugom arondismanu. Dok prelazim Rue de Paix, desno vidim Vandomski trg. Slavoluk prepoznajem iz enciklopedije Dječje sveznanje.

Sećam se ulice 4. septembra u koju sam upravo ušao: pamtim je kao podugačku. Čim sam pobegao od bulevara, vraćam se projektu „jurim krivine“ i upadam u uličicu Louis le Grand. Sa desne strane skele, građevinari i veliki providni transparent „Pozorište je ovde“. (Nigde ne vidim ulaz niti bilo šta što ukazuje na prisustvo pozorišne sale.) Skrećem levo u ulicu Danielle Casanova, pa desno u Rue du Marché St. Honoré, do istoimenog trga.

I tako sam zabasao u prvi arondisman, podaleko od ulice 4. septembra. Krećem levo ulicom Gomboust, prelazim Avenue de l’Opera, s pogledom na Luvr. I dok skrećem u Rue Thérèse, setim se: danas je dan Svete Tereze! Obilazio je, piše Toma Kler, svingerske klubove u Terezinoj ulici. Izbegavajući čistača koji metlom tera vodu, skrećem desno u Rue Sainte Anne, svesno se udaljavajući od trase, i primetim da je u produžetku Palais Royal, moj prvi pariski punkt, zajedno sa Comédie française. Nas nekoliko studenata iz celog sveta su 2006. smestili u neki smešni hostel u Rue Jean-Jacques Rousseau, gde je prenoćište bilo 25 evra. Sećam se jer sam doplatio dva-tri dana pošto su svi otišli, da se odmorim od grupe. Koliko je sad? Sigurno ne manje od 75.

Skrećem levo u Rue Molière. Ispred koleža Žan-Batist Poklen, natpisi „Inkluzivnost“, „Ne izbacivanju“, „Vratite nam naš kolež!“ Sedam na klupu (drugi put) na Place Mireille. Ubeđen sam da je glavni razlog mog hodanja do osamnaestog arondismana pre 20 godina bila trema od Pariza. Možda usput objasnim i samom sebi šta to znači. Upućujem se ka Rue Richelieu skrećući desno u Rue des Petits Champs, pored biblioteke Rišelje, po granici između 1. i 2. arondismana. U izlogu INHA ((Nacionalni institut za istoriju umetnosti) okačen poster Soutien aux lycéen-еs („podrška učenicima/cama“). Sedeći na dvosedu, tip jede sam u izlogu s pogledom na zidinu biblioteke.

Nedavno sam nabasao na pariske beleške iz 2006. Vodio sam ih na zasebnim listićima, s idejom da ih nekad povežem, što se nikad nije desilo. Nisam imao volju da ih čitam. O tom boravku sam naučio reč dégueulasse, u toku svađe mojih prvih domaćina gastarbajtera koja se vodila na srpsko-francuskom.

Umor u nogama i leđima. Konačno se vraćam u ulicu 4. septembra, i to kod Berze. Pre dvadeset godina sam je slikao, idiotom, kao da je nešto važno. Ulazim u Rue Réaumur, koju sudeći po planu zadugo neću napustiti, kao ni drugi arondisman. Sredovečni debeljuca na podnevnoj pauzi (12 10) nosi kafu za poneti i u sebi gunđa. Po glavi mi se još vuče Pulp, „I used to hate the sun“, dosadio mi je. Hoću da me zarazi zviždukanje jednog radnika s gradilišta ispred broja 105. Na televiziji, kod metro-stanice, „Ko će na proteste 17. oktobra?“

Sedam (treći put) na klupu kod lokala Sheesh u Rue Réaumur. Momak iz lokala nudi pileći file prolaznicima na degustaciju. Ženi koja se femka jer je poslednji komad kaže: Allez! Na drugoj strani ulice najzad vidim krš, najbogatiji dosad. Daske; registrator; kora od banane; raspadnuta siva skalamerija sa elementima koji podsećaju na tuš. Je li to možda đakuzi? Obilazim oko gomile da je sagledam iz svih uglova. Oduševljava me što ne prepoznajem sve bačene predmete. Čim nema smeća, pada mi na pamet da ujurim krivinu: skrećem desno u uličicu Dessoubs.

Skrećem levo u Rue Saint Sauveur. Na ćošku sa ulicom, na dasci ispred gomile šuta piše: 17/10 ACAB (sutradan ću saznati da to znači All cops are bastards). Devojci ispada karmin. Saginje se po njega ne skidajući pogled s telefona. Starica u crvenom priča sa sobom gurajući beli kontejner za staklo. Sve žene nose roze mašnice na reverima.

Još jedno levo skretanje, u Rue Saint Denis. Da nisam sebi zadao cilj, teško bih se nakanio u ovakvu šetnju (opet sam u Reomirovoj ulici), ali opet, nema boljeg načina da prođem kroz grad i da ga dublje osetim. Krugovi po sopstvenom kvartu liče na zatvorske šetnje. Možda bih mogao sebi da zadam proizvoljan cilj, da ubodem nasumice tačku na planu Pariza? Interesantno zvuči – ali ne bi radilo. Ovo pešačenje za Eduara mora da se desi tačno danas, tačno u ovim koordinatama. Danas hodam baš zato što u tome nema ničeg proizvoljnog.

Ulazim u treći arondisman. Kad hodam, vidim samo ono što ne mrda: zdanja, robu, ljude na pauzi koji puše i ćute. Ne čujem šta ljudi govore. To je privilegija posmatrača koji sedi. Sada sam više posmatrač-spektakl.

Bližim se ćošku Arts & Métiers, ulica Réaumur uskoro će se pretvoriti u Rue de Bretagne. Ispred broja 24  pozamašan krš. Urolani, smočeni tepih; mali radijator na ulje (nikad nisam video manji, od četiri rebra); kišobran; čajnik (leži u neprirodnom položaju); paletica (obaljena, da zauzme što manje mesta) i poklopac plave kutije za alat (bez kutije). Pa opet ova gomilica izgleda kao da je bačena sa visine i rasturila se na sve strane. Kad bi je neko snimio dronom iz ptičje perspektive, odozgo bi video cvet.

Za osam minuta, kaže mapa, stižem na cilj. Jednim delom, ispod torzoa, mislim dobro je. Drugim, gornjim, kad pre? Da sam poneo ćaletove patike, još bi mi se hodalo. U glavi konačno više ne ide Pulp nego „Helen Keller“, pesma Dobrog Isaka. (Zbog rečenice ne čujem šta govore.)

Reklo bi se da sam stvoren za ovakva hodočašća. (Iza ove reči stoji dobra ideja, samo što je religiozni kontekst guši. Iz njega pršti predrasuda. Kao da mi bezbožnici nismo sposobni da hodamo nečemu u čast.) Pre dvadeset godina tako sam nemilice šipčio od Latinskog kvarta do bolnice Port Royal (Cochin) u 14. arondismanu. Mislio sam da ću tamo naći Rasinov grob. Sestra koju sam zatekao u hodnicima bila je fina pa mi je pokazala neki prozor u unutrašnjem dvorištu. Tamo je Paskal napisao Misli. Sad, tek sad mi pada na pamet da je to smislila na licu mesta.

Najzad sam u Rue de Bretagne. Žuljaju me mali prsti na nogama. Nisam se proslavio izborom obuće. (Duboke patike kod svaštara u Rue de Poteau, 19 evra). Kraj, koji nazivaju Enfants rouges, prilično je upicanjen. U knjižari Comme un roman istaknuti su naslovi „Protiv ekstremnog bogatstva“ i „Oni nisu ekstremni desničari, oni čine ekstremnu desnicu“. Svi s kojima se mimoiđem radije skreću levo. Zašto?

Prelazim Rue de Turenne, pravo ka Rue Froissart. Malo mi se šonki. Trudim se da zbog toga ne smandrljam kraj trase. Da sam kartograf, sigurno bi mi trebalo isto vremena da iscrtam ovu trasu i da je ishodam (uvek bih se opredelio za hodanje). Mladić s cigarom u kljunu podiže s telefona izbuljen pogled ka stvarnom svetu (meni).

Na ćošku sa Boulevard des Filles du Calvaire oseća se da počinje novi arondisman. Dobro je shvatiti bulevare kao pauze, odmorišta između različitih gradskih četvrti, ničiju zemlju. Ispred prodavnice Bonton, aleluja: gomila otpada, ali tematska: u pitanju su samo kartonske kutije.

Dok se bližim cilju, primećujem da usporavam, ne zbog umora. Klošar priča sam sa sobom pribijen uz dragstor nedaleko od metro stanice. Klupe, koje gledaju ka stanici, zauzeli su par i devojka. Ima mesta za mene (da se spustim četvrti put), ali mi se ne gura. Ako sednem, ako samo savijem nogu, upišaću se.

Prva levo je ulica Saint-Sébastien. Vraćam se nekoliko koraka unazad da snimim ulazak u nju.

3

U Rue Saint-Sébastien, piše Tom, glavna i jedina prostorija, po dužini, imala je sedam prozora. Postavio je disko kuglu na plafon koja je leti privlačila muve.

Sudeći po prvim brojevima, ulica Svetog Sebastijana je zanatlijsko-ugostiteljska. Čitav kompleks na levoj strani posle Rue Amelot pokrivaju skele i providna mreža. Građevinara nema. Odmah posle skela stoji broj 7.

U jednom trenutku, piše Bruno, Edu je dosadilo da živi usred rezidencijalnog kvarta bez identiteta. Hteo je da se preseli u blizinu galerija koje su većinom početkom 2000-ih godina napustile 13. arondisman i Bastilju i preselile se u centru bliži i luksuzniji kvart Mare.

Zgrada izgleda novije i očuvanije od Ležandrove 90. Četvorospratnica je. Vrata su joj široka, kolska, plave boje, u raznim nijansama, više puta prefarbana. Jedan fenjer, bolje rečeno kandelabr, stoji na drugom spratu, uz prvi prozor s leve strane. Svi prozori imaju malu ogradu: kombinacija drveta i gvožđa sa ornamentom koji je svedeniji nego u Ležandrovoj ulici.

Podnožje zauzima napušteni lokal sa zelenom fasadom. Unutra su zidovu zguljeni, ali su ostali zastori. Ne mogu da prokljuvim šta je bio, ali je malo izvesno da je restoran. Uostalom, od tog broja nadalje uz Rue Saint Sébastien gužva se proređuje, vreva se stišava, počinju kancelarije. Čuju se samo građevinari sa susedne zgrade. Vratili su se sa ručka i već se koškaju dok jedan drugom dobacuju šut.

Tačno je 13.10. Od Ležandrove 90 do ulice Svetog Sebastijana 7 trebalo mi je dva i po sata, odnosno 11.173 koraka.

U ovoj zgradi, tačno pre devetnaest godina, Eduar Leve je sebi oduzeo život.

3bis

Vraćam se kući i imam šta da vidim. U priči „Čovek koji je ubio Eduara Levea“, Toma Kler navodi da je Eduar živeo u Ležandrovoj broj 99, na uglu sa ulicom Lekont.

Instinktivno verujem njemu. Kad na planu proverim put do Edijevog stana kako ga opisuje Bruno u Robovima, primećujem da se malo zeznuo. Iz Ulice Lakroa ne može se ući u Aveniju Sent-Uan, samo u Aveniju Kliši. Odatle je potom lako šmugnuti u Ležandrovu. Malo sam se smorio utvrdivši grešku u koracima, ali bože moj. Rešio sam da je sutradan ispravim.

Sutradan, šesnaestog oktobra, pre 10, odmah posle prve kafe, spuštam se do Ležandrove 99. Za razliku od jučerašnjeg hodanja, kad sam sa sobom vukao jaknu, sad se junačim i idem samo u tankom džemperu. Prehladno je za to. Usput prelazim Aveniju Sent-Uan, pa Kliši, shvatajući da je Bruno svoju trasu zabeležio po sećanju. Nekako se osećam ponosnim što sam pogrešku utvrdio hodanjem, a ne proveravanjem mape. „Što čovek prepešači, to i zna“, kaže Isidora Sekulić.

Prava Eduarova adresa nalazi se sa desne strane ulice, na ćošku sa Lekontovom. Četvorospratnica je, kao i sve zgrade u ulici. U podnožju se nalaze dekoraterska radnja „Asseyons-nous“ i prodavnica bicikala „Cyclobike“. Vrata su uža od onih u Svetom Sebastijanu, svetlozelena, sa istom ornamentikom na prozoru kao u broju 90.

Pitam se da li je Eduarov prozor gledao na ovu ulicu. Voleo bih da je bio smešten na zabatu, gde se nalazi jedina terasa na kojoj se može sesti.

Bojan Savić Ostojić
15. oktobar – 16. oktobar 2026, Pariz

Literatura

Bruno Gibert, Les forçats, Olivier, 2019.

Thomas Clerc, « L’homme qui tua Edouard Levé », L’homme qui tua Roland Barthes et autres nouvelles, Gallimard, 2010.

Pisanje bez zadnjih namera

ByAdminCategoriesInprikaziPosted onOn

Perek uputstva za upotrebu: Izložba u Francuskoj narodnoj biblioteci (13. X 26/14. II 27)

„Život je moguće podneti samo pod uslovom da ga posmatrate kao spektakl“, čitam u sveskama Pola Gadena iz 1932. i shvatam da se ova maksima skoro savršeno može primeniti na Žorža Pereka. Iako nisam ljubitelj psiholoških čitanja, dok sam dvanaestog oktobra prolazio kroz gužvu na izložbi Žorž Perek uputstva za upotrebu u Francuskoj narodnoj biblioteci, ključne Perekove opsesije – sklonost ka popisu i iscrpnosti – nisam mogao drugačije da rasvetlim.

Dugo sam konzumirao Pereka. U svakom slučaju dovoljno da utvrdim koliko je slojevit, drugim rečima, koliko puta je u svojoj „karijeri“ počinjao iznova da piše. Dok sam ga otkrivao, menjala se i moja recepcija. Danas mi, na primer, nije nimalo bliska legendarna kombinatorika koja se vezuje za roman Život uputstvo za upotrebu. Ne oduševljavaju me (više) detaljni nacrti koje je Perek zvao „skele“, u kojima je sebi unapred zadavao motive, citate koje će ovde-onde umetnuti, pa i njihov redosled u samom pisanju. (Previše mi to sada liči na prompt!) Činjenica da je napisao roman bez čuvenog slova E (Disparition) i sa čuvenim slovom E (Les revenentes), uz ostale slovne igrarije zasnovane na poetici stege, u okviru Radionice potencijalne književnosti (OuLiPo): sve mi to sada u najboljem slučaju vuče na pirotehniku. Možda bi folklor bio prava reč.

Zauzvrat, danas su mi beskrajno bliže Perekove vežbe iz što detaljnijeg i što objektivnijeg opisivanja neposrednog. Perek se može smatrati utemeljivačem discipline koju bih za ovu priliku mogao nazvati čist fristajl na ćošku dveju ulica sa olovkom u ruci. To su opisi u kojima nema ničega narativnog, nikakve romaneskne ambicije. Njihova najveća vrlina je iscrpnost koja je sama sebi svrha a ne funkcionalnost unutar neke pripovedne mašinerije.

Izložba u Narodnoj biblioteci pokazuje da se Perek upravo takvim pisanjem bavio većim tokom svog spisateljskog veka, daleko istrajnije nego što je radio na narativnoj fikciji. Većina tih knjiga i dalje čeka prevod na srpski. Uzgred budi rečeno, većina Perekovih rukopisa iz tog domena ni u Francuskoj nije objavljena i čuva se u Institutu za savremene rukopise (IMEC) u Kaenu.

foto bso

Ti Perekovi radovi se situiraju negde između pisanja, performansa i prostorne intervencije. Projekat Lieux (Mesta, 1969-1975) primer je dugotrajne discipline čiji zamah prevazilazi prosti proizvod u vidu teksta. Jedna od akcija prisutnih u Mestima sastoji se u sledećem: autor u određenom vremenskom periodu odlazi na tačno određene pariske punktove (recimo metro stanicu u Ulici Jussieu), opisuje ih s nogu, kratko, što šturije, i samo ono što mu upadne u oči. Zapis – koji naziva le réel – odlaže potom u koverat koji će ostati zapečaćen. Perek se potom, u pravilnim razmacima, vraća na isto mesto, vodeći računa da prođe dovoljno vremena da zaboravi prethodnu formulaciju, i ponovo sastavlja opis, koji će takođe odložiti u kovertu. „Projekat Mesta sam zamislio“, izjavio je Perek sedamdesetih u jednom televizijskom intervjuu, „kao svoju borbu protiv zaboravljanja.“

Iz ovog projekta nastali su kultni, najblaže rečeno međužanrovski tekstovi, od kojih ću navesti nekoliko najvažnijih. Sećam se (Je me souviens, 1978) je svojevrsna litanija fragmenata, nastala po modelu I Remember Džoa Brejnarda, u kojima Perek, proizvoljnim redosledom, niže sopstvene jezgrovite uspomene, trudeći se da u njima preovlađuje kolektivna memorija (meni su, naravno, uspeliji čim postoji i naznaka ličnog iskustva). Vrste prostora (Espèces d’espaces, 1974) su esejistička knjiga o prostorima počev od enterijera, preko eksterijera pa do kosmosa. Ovaj priručnik iz istorije doživljaja mesta toliko je uticajan da se koristi kao udžbenik na studijama istorije umetnosti i arhitekture. Najzad, Pokušaj iscrpljivanja jednog pariskog mesta (Tentative d’épuisement d’un lieu parisien, 1975) je najbolji primer vežbe iz neposrednog i simultanog pisanja. Perek je tri dana sedeo u Café de la Mairie na pariskom trgu Sen-Silpis i beležio sve što se dešavalo oko sebe.

Iako je projekat Lieux za njegovog života ostao nedovršen, Perek ga je smatrao svojim uspehom. Na osnovu IMEC-ovih arhiva, Žan-Lik Žoli priredio je na osnovu arhiva izdanje Lieux koje je 2022. objavio Seuil. To je i dalje samo jedan deo rukopisa.

Veliki broj dokumenata na izložbi ističe Perekovu bogatu vezu sa jugoslovenskim prostorima. Poznato je da je rukopis njegovog romana Atentat u Sarajevu ostao u Beogradu, kod prijatelja Miodraga Srbinovića. Objavljen je tek 2011, pošto ga je pronašao Perekov prevodilac na engleski i biograf Džordž Belos. Perek je od pedesetih do kraja života redovno dolazio u Beograd: tu su zabeleženi i neki fragmenti iz knjige Sećam se. Među tim dokumentima ima i potpuno neočekivanih linkova. Jedan od prvih Perekovih članaka, koji je potpisao pseudonimom Serž Valen, jeste prikaz knjige Milovana Đilasa, Besudna zemlja (objavljen 1959. u časopisu Lettres nouvelles).

Perek se celog života borio sa depresijom. Psihoterapiji je bio podvrgnut još kao tinejdžer. O tom iskustvu, na znatno distanciraniji način svedoči njegov roman Čovek koji spava (Un homme qui dort, 1967), po kojem je snimio i film. Perekovi roditelji, Icek i Cirla, ubijeni su u Aušvicu. Početkom sedamdesetih u listu Quinzaine Perek počinje da objavljuje, u obliku feljtona, roman W ili sećanje na detinjstvo. Tu je prvi put direktnije progovorio o sopstvenom detinjstvu i u logorima, ali ne u čistom autobiografskom registru već u sprezi sa fikcijom, zasnovanom na priči koju je napisao u detinjstvu. Godine 1971. Perek naglo prekida feljton i u martu mesecu pokušava da sebi oduzme život. Nakon toga će otpočeti drugu psihoanalitičku terapiju, sa Ž-B Pontalisom, koja će trajati do 1975, kada će roman i biti objavljen u obliku knjige.

Mnogi psihoanalizi skloni kritičari istakli su da odsustvo slova E u „Disparition“ siimbolički ukazuje na smrt Perekovih roditelja. Jer E, kad se sriče, čita se isto kao “eux”, što znači “oni”. Ne bih kao čitalac išao tako daleko u egzegezi. Ali, na stvaralačkom planu, čini mi se sasvim izvesnim da su okolnosti Perekovog odrastanja kod njega stvorile strah od praznine i da je, makar delom, s tim u glavi u svom pisanju tragao za totalitetom i iscrpnošću.

Perekovo delo je tako opisalo veliki luk i neosetno prešlo iz romanesknog ka non-fiction-u. Ako i zamislimo da je prvim vežbama posmatranja pristupio kako bi neke partije napisane „na živo“ koristio u romanima, možemo zaključiti da mu se s vremenom osladilo da samo posmatra i zapisuje, bez romanesknih zadnjih namera. Bilo kako bilo, njegov hod ka preciznoj ne-fikciji nauštrb izmišljanja i dalje utiče na francuske pisce. Bez paterna koji nudi knjiga Sećam se teško bi nastali Agrum Valeri Mrežen (2002) ili Dela odnosno Autoportret Eduara Levea (2002/2005). U produžetku Perekovog rada na Mestima treba situirati i dela Tome Klera, pomnog popisivača kako unutrašnjih prostora (u knjizi Enterijer, 2017), tako i eksterijera (u knjizi Pariz, muzej XXI veka: osamnaesti arondisman, 2024).

Po svoj prilici, Perek se, više nego romanopisac, u najvećoj meri ostvario kao inovator, pronalazač ideja koje su ispale toliko zarazne da su ih se (da citiram Remboa) drugi radnici morali poduhvatiti. Zbog toga je njegovo delo, čak i u svojoj nedovršenosti, najbolji primer potencijalne književnosti.

(C) bojan savić ostojić/bso-punkt 2026

Uroš Đurković: Delatnicima delatno deluju dela

ByAdminCategoriesInDrugi pišuPosted onOn

Eduar Leve: Dela (prev. Bojan Savić Ostojić, Red Box, 2026)

izvornik: tekstura.blog

Ništa vas ne može pripremiti na ovakvu knjigu. Ni teorijska potkovanost ni radoznalost. Nema prečice ili lozinke. Ne pomaže mnogo ni stručan žargon. Niti preteče, iako nije zgoreg ovde se setiti i fluksusa i grupe Oulipo, Alana Kaprova i Marine Abramović, Jana Fabra i Ervina Vurma. Jedino što je preostalo jeste upozorenje da se susrećete sa nečim zaista originalnim i neobičnim.

Ali – kako to inače biva kad je o nečemu novom reč – u osnovi se ne nalazi nešto nikad pre viđeno, već nešto poznato, ali prikazano na neočekivan način. Dela su, najkraće rečeno, zbirka od oko 500 umetničkih perfomansa. Uglavnom neizvedenih, a delom i neizvodljivih. Ponekad srećom. I kao što neko ko se bavi grafikom može da napravi izložbu ne od otisaka, već od matrica koje su poslužile da se otisak dobije, tako je Leve ukoričio ne svoja dela, već svoje ideje za njih. Time što su zabeležene, one su postale dela. Na taj način naslov koji zvuči sasvim neutralno i gotovo tehnički suv, ima dodatnu vrednost jer nije u pitanju jedno delo, već njihov zbir.

Nekim zlonamernim i neukim kritičarima – čijoj se grupi trudim da ne pripadam – moglo bi da zasmeta što su stavke u Delima numerisane. Svaka ideja za performans ima, dakle, svoj broj. Brojevi, međutim, nisu tu samo zarad indeksiranja, oni daju ritam formi, a forma i sadržaj se ne mogu odvojiti. Nizanje je poruka. Sam čin nabrajanja priziva nešto i religijsko i administrativno, čak i konzumerističko. On se tiče i poretka i besmisla. I na toj je granici Leve stalno, on sa sa apsurdom druži.

Leve je sasvim retka književna pojava, neko kome se književnost omakla, kome se desila, a ne neko ko je izgarao od želje da joj pripada. I sve što je za sobom ostavio po duhu je više konceptualna umetnost nego književnost. Ipak, nekim čudom, njegova dela nisu puke dosetke ili samodovoljni eksperimenti, ona su nešto što je i idejno i jezički uzbudljivo. Bilo da se govori o Autoportretu – briljantnoj knjizi asocijacija satkanoj od nehronološkog nizanja iskaza o sebi, srodnoj Džou Brejnardu i Džesiju Bolu, ili o Samoubistvu – kojim je, kroz naizgled distancirani inventar odsutnog čoveka, mrtvog prijatelja, Leve najavio i sopstveni suicid, koji će se zaista i desiti nekoliko dana nakon slanja rukopisa izdvaču – posredi su izazovna dela biranog jezika koja ciljaju na neposrednost.

Premda Delima 2002. godine počinje Leveov književni opus, ona su njegov srž i knjiga sinteze. Može se, štaviše, tvrditi da su i Autoportret i Samoubistvo njegove dodatne odrednice, kojima, doduše, nedostaje numeracija. Granica između života i teksta je tu posebno krhka, ali ne kroz samosažaljive tirade kojih je književnost danas puna, već kroz savez trezvenosti i igrivosti.

Svaka pojedinačna odrednica Dela funkcioniše i samostalno i u celini, ona je ujedno i ponuda za promenu medija, misaoni eksperiment, priča i najava priče. Leveova knjiga u celini dočarava stanje pre kao plodno tle za lančane reakcije, ona je zbirka ogleda iz eksperimentalne estetike. Ima tu i detaljnih uputstava za montažu, ispitivanja forme, realizovanih metafora, apsurdnih situacija, ali i proganjajućih motiva. A sve je to začinjeno – razume se – sa sasvim osobenim humorom, otvorenim za neprijatnosti.

Posebno je ovde zanimljivo opsesivno upućivanje na pitanja koja se tiču same umetnosti; na poigravanje sa autentičnošću, auratičnošću umetničkog čina i objekta i na problematizovanje originalnosti. Tako zapis br. 40 govori o izložbi lažnih falsifikata koji, pošto su dugo važili za kopije ili imitacije, na kraju dobijaju status umetničkih dela. S druge strane odrednica br. 413 šturo poručuje: „Muškarac brižljivo kopira apstraktne slike koje su izradili majmuniˮ, dok stavka 278 donosi uputstvo: snimiti dokumentarac o slikaru, ali tako da se ne pokazuje nijedna njegova slika.

Ipak, Leve se ne zadržava samo na slikarstvu. Građa za performans može da bude i književnost, filozofija, arhitektura, geografske zanimljivosti (poput praćenja gradova u SAD koji su imenjaci gradova u drugim državama), matematika, ljudska anatomija, pornografija, društvene igre, ali i, počesto naporna, ali fascinantna, poigravanja sa kombinatorikom. Sve ovo zahteva izuzetnu čitalačku kondiciju, zbog čega nipošto ne preporučujem čitanje ove knjige u jednom sedenju, već dozirano, pa i nelinarno, na preskoke. U suprotnom, očekujte ne samo konceptualnu glavobolju.

A tek poseban izazov ovakva literatura predstavlja prevodiocu, kao posebnoj vrsti čitaoca, a na napor treba odgovoriti posvećenošću, preciznošću i pronicljivošću, što je ovde u potpunosti zadovoljeno kroz još jedan pogodak Bojana Savića Ostojića, koji je srpskoj književnosti doneo čitavu reprezentaciju jedinstvenih književnih glasova francuske književnosti, te nakon Leveovog 533. fragmenta u kome se cela knjiga tumači kao sredstvo za performans, fali i dopuna, odrednica br. 534. koja bi sve to ponovila, ali u prevodu – jer dobar prevod predstavlja uvek i ponovo stvaranje.

Između Leveove ideje da za rad na sajtu sa nacrtima za izgradnju vanzemaljske ambasade (br. 513) i izgrađivanja kuće koje je naslikalo dete od tri godine (br. 24) pomišljam kakva bi se poigravanja, u Leveovom duhu, mogla načiniti sa pisanjem kritika. Možda ovo: napisati niz suprostavljenih kritika delima koja nisu napisana. A znam ko bi se u tome i oprobao. 

Živimo u vremenu koje je nezainteresovano za susret sa samim stvarima, pa posežemo za brojevima, mišljenjima, izvodima mišljenja i sažecima izvoda mišljenja, kako bismo stekli utisak da smo sami do nečega došli. A svet nam izmiče. Dela, kao da to neće, kao da su sasvim nezainteresovana za to, kao da je to poslednja stvar koju bi afirmisala, poručuju: vratimo stvari u svoje ruke.  Delujmo.

Tekstura/05.10.2026/(C)Uroš Đurković

Frederik Berte: DAJMLER ODLAZI (uskoro!)

ByAdminCategoriesInDojavaPosted onOn

Prva glava: Na vrhu krmače

Ovih dana javljam svima (i onom koga ne zanima): ljudi, preveo sam Bertea, Dajmler odlazi! Ljudi se, uglavnom, smeju. Šta će. Prave se da me ne čuju. Ako neko (iz pristojnosti) kaže Koga? Šta? kreće lekcija! (Da i ne pominjem Kome? Čemu?) Ali, molim lepo, shvatite me: ne bih toliko bio oran = željan da svima u ruke guram ovog vanserijskog pisca da sam do njegovog (matorog) Dajmlera, 1988. godište, došao uobičajenim, čitaj kancelarijskim putem. (Mada, ko zna i tad, ali ajde!) Ako me nešto ovoliko trigeruje da ne mogu jedan pošten pasus da sastavim, to je iz samo jednog razloga. Koliko i sama knjiga, nezaboravan je moj susret s njom.

Za ime Frederika Bertea već sam bio čuo. I to od Žan-Kristofa Napijasa, mastermajnda pariske minimalne izdavačke kuće Editeur Singulier. O njoj je s prijateljem, Žan-Pjerom Montalom pisao u knjizi 100 courts chefs-d’œuvre iliti 100 kratkih remek-dela, dovoljno da izazove zazubice. Ponukan njihovim opisom Dajmlera, avaj, knjigu nisam mogao odmah, standardnim elektro-piratskim putevima pribaviti. Morao sam da se strpim (to najteže pada) dobrih pola godine, možda i više. Tek, leta 2025 (i dalje ne verujem da je to prošlo leto) zapalim u Švajcarsku. Sredinom jula nađem se u Lozani i, ubijajući vreme do susreta sa Prijateljima Anrija Rorde, zabodem se u najbolju antikvarnicu na svetu, Librairie de la Louve (sasvim je moguće da sam već pisao o njoj, u Varvarinu u Evropi).

Daimler s’en va, da radikalno secnem priču, bila je prva knjiga koja mi je dopala ruku kad sam počeo da preturam po spoljnim tezgama (onoj skroz desno). Koštala je t-r-i- c-h-f. Istog dana sam, nevažno sad, kupio još sigurno desetak knjiga — sećam se da su mi cegeri od sabajle bili otežali — ali ova prva, uf, ostala je ne samo na vrhu krmače već je, bogme, ujedno slišćena do kraja dana.

Nije mi se nikad ranije desilo da na poleđini knjige zabeležim i datum kad sam je kupio i satnicu čitanja. Ne volim tako da zapljunem knjige: šta ima da obeležavam teritoriju kad će vrlo brzo preći u tuđe ruke. Ali tada, u Ulici Louve, nisam odoleo. Ponelo me. Šta raditi kad vam se u ruke stušti celih 110 strana, sa fontom 12-14, proredom u koji bi dva omanja knjižuljka mogla da stanu? Te možete da je čitate i hodajući? Elem, pročitao sam je (ček da proverim) u periodu od 15 do 17.45 časova: otpočeo u Ulici de La Louve — još tačnije u bistrou Ömi — a završio u vozu, ženevskom, kod stanice Morž.

Tada mi se ceo Berte otvorio. Shvatio sam ga. Iz radoznalosti sam ranije, pročitavši 100 kratkih remek dela, pokušao da čitam neke druge Berteove knjige što se i po elektrobuvljacima mogu naći. Recimo, novele iz zbirke Felicidad. Ali: ostao sam mrtav hladan. Nisam se mrdnuo iz uobičajene letargije.

Iste te knjige (ima ih, videćete, tek tri-četiri) posle Dajmlera postale su mi neophodne. Objasnite to! U svakom slučaju, kako bi rekli dobri pisci, ono što je nastupilo tog Osamnaestog Jula 2025 u Lozani, pa na putu do Ženeve, traje, bogme, do danas, isti voz — i u ovom trenutku (i, bogme, u ovom) — i uskoro će doživeti svojevrsnu realizaciju u vidu prevoda. Knjigu Dajmler odlazi do kraja godine objaviće Službeni glasnik, a urediti Sanja Nedeljković.

A ja ovde, sada, uz uredničino odobrenje, premijerno za čitaoce bsopunkta objavljujem svojeručni pogovor za srpsko izdanje.

U njemu je, mnogo bolje nego što sam sada u stanju da učinim, objašnjeno šta je to Frederik Berte svojim starim, odlazećim Dajmlerom tog leta 2025. pomerio u meni. Sad, objašnjeno je preterana reč… Natuknuto bi bila ispravnija. Nagovešteno lepša. Da ne zalazimo u sitna crevca, tek — videćete, trudio sam se da sebe u pogovoru ne pominjem! Dao sam, makar, sve od sebe. (Zato sam ovde čuvao mesta!) → str. 2

Pages: 1 2

Žil Renar: Dnevnik (1887-1910) – odlomci

ByAdminCategoriesInTefteriPosted onOn

preveo s francuskog
Bokara Savić Ostojić

Piše mi danas drugarica Jelena (Mladenović) i sasvim usput, takoreći, između redova, čestita mi Međunarodni dan prevodilaca (da li se D piše velikim slovom? Ili P?). 

— To danas? (odgovorim eliptično Jeleni) Ako sam i znao (dodam) onda sam zaboravio, kao država prevodioce.

Nešto kasnije, javlja mi se Milovan (Novaković), poznanik iz Podgorice: pričamo o Brkici Vukoviću, Davidu Albahariju i naravno — svak na svoju vodenicu tera — dođemo do teftera. 

Milovan je oduševljen Žozefom Žuberom, čije je sveske u mom prevodu čitao u Poljima, čak su mu bolje od Kolridžovih: ja se, šta mislite, zainteresujem i odmah priupitam: da li si se možda sreo sa Dnevnikom Žila Renara — kako sam ono tačno rekao? — « koji je mnoge pisce oterao u pisanje svezaka » (Maltene Otac Mnogih Naroda!!) — 

Milovan veli ne, na šta ja spremno odgovorim: « Evo, u čast tvog javljanja, dragi Milovane, i zato što je danas Dan prevodilaca — iako ne verujem ni u kakva obeležavanja — večeras ću na svom sajtu objaviti odlomke iz Renarovog Dnevnika.» 

Odlomci su izvorno objavljeni u Poljima br 532 (novembar-decembar 2021), u okviru feljtona, “Tefteri”. Prati ih moj tekst « Piši samo kad se umoriš od gledanja ». 

*

1889

30. septembar

Ideal spokoja je u mački koja sedi.

1894

1. maj

Ako drugi išta pobuđuju u nama, to je rđav nagon za posedovanjem; dovoljno je da provedemo trenutak kod njih da bismo odmah poželeli da budemo kod kuće.

8. maj

Ali gospodine, kada bi oluja odnosila toliko žrtava, po pariskim bazarima već bi se dali naći gromobrani za dvadeset devet sua!

11. maj

Sve u svemu, ja ipak pišem ljubazna pisma. Kad bi ljudi znali to, želeli bi samo putem prepiske da me upoznaju.

16. maj

Nije dovoljno biti srećan: potrebno je još da sreća zaobiđe druge.

17. maj

Učiniti nešto sa strahom da se ubije tele, pas, ptica, buba, cvet, povrćka, nekakva trava, i sa strahom da se hoda po zemlji.

22. jun

Definitivno, ono što me sprečava da se divim Baresu jeste činjenica da je samo nekoliko godina stariji od mene.

4. jul

Čuvao je onaj mirni izraz svojstven velikoj naciji.

11. jul

Šta radi ptica dok traje oluja? Ne hvata se za granu već prati oluju.

1895

1. januar

Pregled godine. Nedovolјno radio: previše se suzdržavao. Jer ja, koji sam u životu pretežno izdašan, koji se odveć živčano trošim, u književnosti, čim se dohvatim pera, počnem da oklevam, postanem previše svestan. Više ne vidim lepu knjigu već lošu stranicu koja bi tu lepu knjigu mogla da pokvari i koja me sprečava da pišem. Ponavlјati samom sebi da je književnost sport, da u njoj sve zavisi od metode koja se danas zove vežbanje. Nema opasnosti da ćemo prevazići svoje granice izdržlјivosti.
Nedovolјno izlazio: treba se susretati s lјudima da bismo ih stavili na mesto koje zaslužuju. Previše prezirao novinarstvo, sitne, dosadne poslove, čvrge sudbine. Nedovolјno čitao grčku književnost, premalo latinsku. Nedovolјno pucao i vozio bicikl: podvrgnuti se i jednom i drugom do mučnine. Moždani napor se nakon toga čini kao nekakav spas u manastiru u kojem se može umreti.
Sve više egoista: neizbežno. Raditi na spolјašnjosti, pokušati da sreću nađem samo u ugađanju drugima. Previše se plašio da se divim knjigama ili nečemu što je neko učinio. Kakva manija: obraćati se lјudima biranim rečima a imati želјu da ih zagrliš! Previše tražio od prijatelјa, licemerno, da hvale Riđana. Pustiti stvari da idu svojim tokom. Nakon obavlјena posla, ono dobro što smo očekivali ne dolazi, ali dolazi onaj koga nismo čekali. Postoji pravda, ali onaj koji je donosi zanima se nečim drugim. To je jedan veseli sudija koji nam se ruga, koji nas nasamaruje, ali koji se, kad se sve uzme u obzir, nikad ne vara.
Previše jeo, previše spavao, previše se plašio oluje. Previše trošio: nije stvar u tome da se zarađuje mnogo novca već da se malo troši.
Previše prezirao tuđe mišlјenje u važnim pitanjima, previše se obraćao drugima u neozbilјnim. Treba li izaći u ovom kaputu, staviti cilindar? Biće kiše, ali ja neću da uzmem kišobran jer imam lep štap i hoću da ga vide.
Previše se radovao sažalјevajući tuđu nesreću. Zauzimao pozu čoveka sigurnog u sebe. Previše glumio dečačića u društvu svojih učitelјa, a u društvu mlađih, dobrog velikana koji nije kriv što je genijalac.
Previše gledao u izloge da vidim da li su izložili mene, previše čitao novine da vidim da li me spominju. Previše slao, previše posvećivao knjige, opraštajući kritičarima, iznenada raznežen, zbog dobra koje su mi učinili tako što su o meni pisali ni dobro ni loše.
Previše voleo decu u pozi dobrog tatice, previše ispolјio ravnodušnost prema svojoj porodici. Previše se sažalјevao na siromahe, kojima ne dajem ništa pod izgovorom da se nikad ne zna.
Previše savetovao druge da učine ono što sam naslutio da bi im imponovalo. Previše stvari Zavoleo zbog drugih, a ne zbog sebe samog. Previše govorio o sebi, o, previše, previše! Previše govorio o Paskalu, Montenju, Šekspiru a nedovolјno pročitao Šekspira, Montenja, Paskala.
Previše govorio prijatelјima: „Ako umrem pre vas, molim vas da me sahranite u Šitri-le-Minu, a na grob da mi stavite malo poprsje, sa naslovima mojih knjiga, ništa više.“ A onda, odjednom: „Ma ja ću vas sve nadživeti.“
Previše brinuo kad sam znao da će neko da se pobuni, previše laskao da bi meni laskali.
Ja sam običan bednik, znam to. Nisam ponosan zbog toga. Svestan sam toga i opet ću nastaviti tako.
Previše mrdao glavu levo-desno u pozorištu, kao zimovka, da bih već koketirao sa svojom mladom slavom. Uvek prebrzo revidirao utiske. Previše čitao Kopeove[1] članke da bih sebi dokazao da sam veštiji od njega.
Lupam u prsa, na kraju kažem „Uđite“ i sebe primam veoma dobro, već sam sebi oprostio. Previše hvalio male časopise koje nikad ne otvaram, previše prezirao novine od kojih čitam četiri-pet dnevno. Previše govorio o svojoj generaciji, previše krio svoje godine. Previše govorio o Baresu a preretko „pisao“ njegovo ime.
Pio previše šartreza.
Previše puta rekao: „Ono malo dobrog što mislim“ umesto „Ono malo lošeg što mislim…“

18. januar

Vešto sročena reč vrednija je od rđave knjige.

19. septembar

Oni se koso uspinju prema Bogu.[2]

1896

5. januar

Toliko je terao mak na konac da je počeo da postavlјa zamke u kavezu svoje ptice.

18. januar

Zadnjica mu se njihala levo-desno kao fijaker na šinama.

Rumenilo: rosa suza koje će da navru.

Video sam pticu koja je padala na zemlјu kad god joj se prispavalo na grani.

Životinje u meni pre svega izazivaju čuđenje, kao i sve uostalom.

Odgovor na svirepu šalu:
— O, vi to tako kažete samo da biste me čikali.

Koliko bismo bili bolјi kada se ne bismo bojali deblјeg kraja!

Hvatanje beležaka: književno vežbanje lestvica.

Prijatelјstvo prazni više nego lјubav.

23. januar

Rostan. Tako je slabog zdravlјa da će lјudi uvek oklevati da priznaju da nema talenta.

24. januar

Ah, ta sela kroz koja prolazim i koja me više neće videti!

25. januar

Prvo priznanje: ne razumem uvek Šekspira. Drugo priznanje: ne volim uvek Šekspira. Treće priznanje: Šekspir me uvek smara.

3. februar

— Kad ćete ćerku pokazati svetu? pitao je g. Legran.
— O, odgovarala je gospođa Morno, po dobre konje se dolazi u ergelu: njih nema vajde voditi na vašar.

Nјene oči spavaju kao dve ptice.

Kukavičluk ruku kada mu treba aplaudirati.

Glava mu se okreće na vratu sporo poput baštenskog sunca.

7. februar

Postoji samo jedan razlog što još volim Rostana: to je strah da će ubrzo umreti.
— I? Šta imate da mi kažete?
Tako me prima večeras nakon što me je naterao da poziram.
— Vi ste nepodnošlјivi! — kažem mu — Ja ostajem mlad i ostavlјam vas vašoj starosti. Prijatan dan!
— Prekinimo! — kaže.
Oči su mu sitne i tanke. Suče brke. Bled je.
— Rostane, među nama ima nekoliko končića, nekoliko sitnih harpuna koje ću preseći.
— Presecite!
I dok zatvaram vrata, čujem:
— Što je ovo dosadno!
Vraćam se. Kažem mu doviđenja i kako je vazduh prijatan.
— Lepo se zabavlјajte, kaže mi.
Drhtim, a njegove usne su pobelele. Možda obojica osećamo oporo zadovolјstvo u tome da jedan drugom okrenemo leđa!
Jedan prijatelј manje, kakvo olakšanje!

10. februar

Ono „ko zna šta“ što krasi neku ženu: samo to je važno.

13. februar

Kurtlin kaže:
— Ženu treba tući kad ne postoji drugi način da je ućutkate. Jeste, veoma je lјupko reći: „Ja bih uzeo svoj šešir i štap i otišao!“ Ali to se ne dešava. U toku dana još se nekako i može podneti. Srešćete prijatelјe u kafani, pričati, igrati karte; ali gde ćete uveče? Ja, na primer, ne mogu da spavam u hotelima bez sata. Hoću da znam koliko je sati i ne mogu da spavam. I vraćam se kući samo da vidim tačno vreme.

U susret jasnoći bilo kojim putem.

29. februar

Kada živimo intenzivno, sasvim sigurno načinjemo i tuđe živote, koji u isti mah neminovno jenjavaju.

2. mart

Treba li pričati na kašičicu?

16. mart

Zašto bih priželјkivao da o meni lјudi sude bez greške? Zar se i ja ne varam kada njih procenjujem? Zar nisam uvek na početku neprijatelј onih koje ću kasnije zavoleti? Zar ne prezrem ubrzo one koje sam prebrzo zavoleo?

20. mart

Ono malo svetla u tajni koja nas okružuje dopire iz nas: to je lažna svetlost. Tajna nam nikada nije pokazala svoju.

Na svakih deset godina trebalo bi ponovo završiti gimnaziju.

1. april

Ispalјivati metke u paučinu.

Kad pije zajedno s nekim parom, uvek plaća da bi se pomislilo da je lјubavnik.

11. april

Nebo se nastavlјa na crep sa krova.

Ona me zapita da li vršim ustupke Muzama.

Platonska lјubav u kojoj duše jedna drugoj govore ti.

Ne živi! Zadovolјi se time da uvek priželјkuješ da živiš.

17. april

Prosjak gleda lep zamak i uzvikne:
— Eh, kad bi ovaj zamak bio moj!
Čuje da se može dobiti za parče hleba.
Ali on nema to parče hleba.

Kada bih imao dara, imitirali bi me. Kad bi me imitirali, ušao bih u modu. Kad bih ušao u modu, ubrzo bih izašao iz mode. Dakle, dobro je što nemam dara.

24. april

Za Katila Mendesa[3]. (…)
„Gadimo se falsifikatora, krivotvoraca, lažnih genija, ideala hvalisavaca i usta koja se puće. Velikan sutrašnjice, onaj ko nam potpuno pridobije srce, biće pisac koji neće imati hrabrosti da napiše dvesta strana i koji će svakog časa odlagati pero uzvikujući: „Šta ću ja ovde, pobogu? Šta ja ovde radim?“

Maj

Ružama je krv udarila u glavu.

Šitri. (…) Svi koji su živeli ovde nisu rođeni kad i ja. A mrtvi mi kažu: „Požuri sa životom!“

Ne umišlјaj da postoje veliki a nepriznati.

Zapitaj se šta bi bilo selo kad bi srušili crkvu.

Jun

Stavi malo vode u svoju krv.

16. jun

Tvrdim da opis koji zauzima više od deset reči više ne može da se vidi.

Jul

Ko se trudi da bude dobar, uvek je obmanjivač. Treba se roditi dobar ili se nikada ne baktati time.

Nakon što sam pročitao lekciju profesora Karla Fogta o korisnosti krtice, ubio sam jednu jednim pucnjem. Video sam je kako ponovo podiže svoju kupolu od busenja: dvaput sam je već uništio. Ona je počinjala iznova. Onda sam joj probio rupu. Izbacila je njušku napolјe. Ubio sam je kao bog, svojim gromom, pomalo se prisilјavajući, da vidim kako je to ispalo. Za nju je to sigurno bilo kao što je grom za mene, kad bi mi opalio po glavi. Ubio sam je kao da sam bog! Bila je nasred aleje. Nije pravila štetu sadnicama salate, do kojih mi je tako malo stalo. Ubio sam je. Zašto? Zašto? A mačka je sada ostavila govno na pokrivaču fotelјe i nisam joj rekao ništa.

9. jul

Riđi stil. Kad bi književnost imala boje, moja bi sigurno bila riđa.

Usta su malo nakrivo, kao trešnja okačena o uvo.

Oluja. Trud da sakrijem strah od svoje dece.

Ja sam stvoren samo da slušam i da gledam kako živi zemlјa.

Patak: domaći pingvin.

Slameni šešir za mesečinu.

Ja bih da budem među onim velikanima koji su imali malo da kažu i koji su to rekli u malo reči.

Ne buncam. Samo živo osećam da vredi roditi se i da je sve ostalo beskorisno.

Kad biste me obavestili o smrti moje unuke koju mnogo volim i kad bi se u vašoj rečenici našla neka slikovita reč, bio bih njome neizostavno očaran.

Odsutni uvek naprave kobnu grešku: vrate se.

Ubod čiodom promenio bi vaše mišlјenje o dvoboju.

Graciozni nespokoj ptičje glave na grani.

Dva petla koja su se potukla na mrtvo jer su pevali u isto vreme.

14. avgust

I kad smo radosni na najzarazniji način, čuvajmo uvek u dnu duše jedan kutak za tugu. To nam je utočište u slučaju iznenadne uzbune.

Septembar.

Zec. Iritira ga kratak zvuk lista koji pada. Nervira se kao mi kad čujemo kako nam škripi nameštaj.

18. oktobar

Tajne stranice Riđana.
Voleo bih da sam veliki pisac i da ovo što sledi izrazim rečima dovolјno preciznim da se ne učine previše prirodne.
Nismo umeli sa ustima. Ni ona ni ja nismo znali čemu služi jezik. Mogli smo samo da razmenimo nedovolјne polјupce, po obrazima i guzovima. Golicam joj zadnjicu slamčicom. Onda me je ostavila. Ne sećam se da me je njen odlazak zaboleo. Verovatno je za mene bio oslobođenje: već mi nije bilo milo da živim od stvarnosti: draža su mi bila sećanja.
Gospođa Lepik imala je naviku da se preda mnom presvlači. Da bi vezala gajtane na grudima, dizala je ruke i vrat. Takođe, kad se grejala na ognjištu, zadizala je halјinu do kolena. Trebalo je da vidim njenu butinu kako seva, dok se ona, sa glavom u rukama, lјulјala na stolici. Moja majka, o kojoj govorim samo sa strahom, izazivala je pohotu u meni.
A ta pohotlјivost mi je ostala u venama. Danju spava, ali noću se probudi. U prisustvu gospodina Lepika koji čita novine i ne gleda nas, ja uzimam svoju majku koja se nudi i vraćam se u to krilo odakle sam izašao. Moja glava nestaje u njenim ustima. Pakleni užitak. Kako će tužno buđenje sutradan uslediti i kako ću celog dana biti tužan! Odmah potom ponovo postajemo neprijatelјi. Sad sam ja jači. Rukama kojima sam je strasno grlio sad je bacam na zemlјu, gnječim; gazim je i mrvim joj lice po pločicama u kuhinji.
Moj nepažlјivi otac nastavlјa da čita novine.
Kunem se, kad bih znao da ću i ove noći sanjati isto, umesto da legnem i uspavam se, pobegao bih iz kuće. Hodao bih do zore i ne bih pao od umora, jer bi me strah držao na nogama, u znoju i trku.
A šta je tragikomično: moja žena i deca zovu me Riđan.

19. oktobar

Užitak u gublјenju poleta.

21. oktobar

Ponekad mi se čini da život dodirujem prstom.

22. oktobar

Umesto predgovora stati pred ogledalo, izneti dušu na videlo i napraviti svoj portret. Nazvati to Moja psiha i načiniti knjigu od 4 franka za Merkur de Frans.
Moja psiha. – E pa slušajte! Ne volim svoju ženu. Ne volim decu. Volim samo sebe. Često se pitam: „Kad oni umru, šta ću osetiti?“ I ne osećam ništa, bar ne unapred, ništa, ništa.

1897

13. jun

Ja sam realista koga realnost žulјa.

Obuzet nezdravim mislima, poput: „Kad bi čitava moja porodica i svi oni koje volim po dužnosti iznenada nestali… Kad bih napokon bio sam…“

19. jun

Pola dva. Očeva smrt.
Za njega se može reći: „To je samo čovek, običan predsednik opštine malog siromašnog sela“, a ipak o njegovoj smrti govoriti kao o Sokratovoj. Ne prekorevam sebe što ga nisam dovolјno voleo: krivo mi je što ga nisam razumeo.
Posle ručka sam pisao nekoliko pisama. Oglašava se zvono kolskih vrata. Mari, tatina mala služavka, prenosi da me traže. Ne zna zašto. Ustajem, prosto začuđen. Možda zabrinutija, Marinet kaže: „Idem i ja“. Ne žureći obuvam se i naduvavam gume.
Stižem kući i vidim majku na ulici. Viče: „Žile! O, Žile!“ Čujem: „Zašto se zaklјučao?“ Izgleda kao luda. Jedva nešto uzbuđeniji nego maločas, hoću da otvorim vrata. Nemoguće. Dozivam ga: ne odgovara. Ništa mi ne pada na pamet. Pomišlјam da mu je pozlilo ili da je u bašti.
Udaram vrata ramenom i popuštaju.
Unutra dim i miris baruta. Otimaju mi se krici: „O, tata, tata! Šta si napravio? A, pa lepo! Ahaha!“ Pa ipak, još ne verujem: mislim da se šali. I ne verujem njegovom bledom licu, otvorenim ustima, onome crnom što se nalazi pored srca.
Borno[4] koji se vratio iz Korbinjija, koji je ušao za mnom u sobu, kaže:
— Treba mu oprostiti. Taj čovek je mnogo patio.
Šta oprostiti? Kakva ideja! Sad razumem, ali ne osećam ništa. Idem u dvorište i kažem Marineti koja je obrglila mamu na zemlјi:
— Gotovo je. Dođi!
Ona ulazi, uspravna, sasvim bleda i gleda ukrivo, ka krevetu. Guši se. Rastvara steznik. Može da plače. Kaže, misleći na moju majku:
— Ne dajte joj da uđe. Ona je luda.
Ostajemo nas dvoje unutra. On je tu, leži na leđima, raširenih nogu, nagnutog poprsja, izvrnute glave, otvorenih očiju i usta. Između nogu puška, štap usmeren prema ulici. Ruke su mu slobodne, ispustile su štap i pušku. Još su bile tople na čaršavu, nisu se zgrčile. Malo iznad pojasa, crna mrlјa, kao mala ugašena vatra.

26. jun

Ne! Nije nas upozorio. Često smo govorili o smrti, ali ne i o njegovoj. Falilo nam je rimskih vrlina. Možda ih je imao; mi ne.
Bio bih krivac i glupak kad iz te smrti ne bih umeo da izvučem nauk.
Ne može se plakati i misliti jer svaka misao upije po jednu suzu.

28. jun

Sve u svemu, ta smrt me je učinila još gordijim.
21. juna, u jedan sat, iznosimo kovčeg kroz baštu kako mama i sestra ne bi čule ništa. Ljudi čekaju na putu. Većina na zapučku nosi crvene nevene. Tu je G. Erison. Kažem:
— Posebno vam se zahvalјujemo na spremnosti da dođete.
Izlazim na ulicu. Mislim da me svi gledaju, da sam posle oca ja najvažniji čovek na ceremoniji i da treba da se ispravim. Teško mi ide.
Polazimo. Deset opštinskih savtenika se smenjuju noseći kovčeg. Na svakom koraku čuje se kako metalne ručke udaraju o njegovo drvo.
Prolazimo ispred opštine i crkve. Sunce nam tuče u glavu. Odasvud pristiže svet koji kasni. U kolima, otac Rigo, predsednik opštine sela Marinji, od 84 godine, i njegov sin koji kao da je stariji od njega.
Groblјe. Raka je tu, u ćošku, pored puta.
G. Bilijar uzima reč i jasnim, biranim glasom čita svoje pismeno opraštanje, gleda me posle svake rečenice, kaže: „saradnici“ umesto „sugrađani“, onda odjednom staje: izgubio mu se jedan list. Dugo ćutanje: u vazduhu se oseća zloba. Kraj improvizuje ili recituje napamet. G. Erison dolazi za njim i veoma uzbuđen kaže tri reči. Za sve to vreme često stavlјam ruku na glavu. Teško mi je od sunca.
Čekamo. Više ništa. Želeo bih da rasvetlim smisao te smrti, ali ništa. Bacamo nevene u raku. Malo zemlјe se odranja. Nema povorke za rukovanje s nama. Počinjemo da se udalјavamo. Ostajem tu, ostajem tu. Ah, jadno glumatalo! Osećam da to činim pomalo namerno. Zašto, jadniče? Zar sva ostala osećanja nisu moja, kao što je tuga?
Svim tim lјudima kao da je bilo nelagodno da se, iz pristojnosti, pridruže ceremoniji bez sveštenika. Ovo je sigurno prva civilna sahrana u Šitriju.

3. jul

Ponekad, ne odolevši želјi da ga sablasno imitiram, zastanem nasred puta i otvorim usta kao on na odru.
Po prvi put otkako je sahranjen prošao sam pored groblјa. Mahinalno sam zastao. Znači, tu je, na nekoliko koraka, s druge strane zida, leži na leđima i već je izjeden.
Poštedeo nas je prizora svog propadanja, toliko da mi se čini da se ubio u punoj snazi, čak mi se čini da je mene nadjačao.

7. jul

Moja lenjost u sećanju na njegovu smrt nalazi okreplјenje i izgovor. Prija mi samo da gledam prizor koji mi je toliko zaprepastio oči.
Više ne mogu da čitam. Vredi li išta najlepša rečenica posle jednog lepog čina?
Ovo će biti velika brana u mom pamćenju.

13. jul

Nјegov grob me ne rastužuje, verovatno zato što je on tamo. Ali kad s puta gledam kuću u kojoj se ubio, njegovu kuću, i kad ne vidim njega s leđa, kako sedi na svom zidu, skrštenih ruku, i kad ne vidim njegovu belu bradu pod slamenim šeširom, tužan sam što ga tu više nema.
A šta bi bilo da je promašio? Da se samo oprlјio? Da nije imao snage da ispali i drugi hitac? Da mi je povikao, uz krv i suze u ustima: „Dokrajči me!“ Šta bih ja učinio?
Da li bih bio dovolјno velikodušan da uzmem pušku ili da ga ugušim zagrlјajem?

16. jul

Moj otac. Gadio se proliva i bio je presrećan kad je mogao čvrsto da prdne.

20. jul

I već mi je potrebno da mi padne mrak na oči da bih ga video.

26. jul.

Nјegova smrt me je na neko vreme iskorenila.

1. avgust

Očeva smrt: kao da sam napisao dobru knjigu.

6. septembar

Oni retki trenuci kad smo srećni sa svih strana.

30. septembar

Vidim toliko istančano da me bole oči.

Postigao sam idealnu šturost: više ne osećam potrebu da opišem neko drvo; dovolјno mi je da zapišem njegovo ime.

23. oktobar

Nikada ništa ne obećavam jer imam lošu naviku da održim obećanja.

1898

18. januar

— Izgublјeno vreme nikad se ne može nadoknaditi.
— Hajde onda da i dalјe budemo gotovani.

21. februar

Svoje prijatelјe ne valјa upoznati pre nego što se proslave.

22. februar

Nikada nisam primetio da pohvale koje su meni upućene nisu iskrene.

Ona se udalјi, svojom uštinutom sitnom zadnjicom.

23. februar

Zola je osuđen na godinu dana zatvora i kaznu od hilјadu franaka.
A ja tvrdim:
Da sam duboko zgađen, da mi je dušu prevršilo gađenje zbog osude Emila Zole,
Da više nijedan redak neću napisati za Echo de Paris;
Da je gospodin Fernar Gzo[5], fizički, jedan od najnižih lјudi koje poznajem, a da, s obzirom na banalnost svojih izjava namenjenih pretplatnicima, uspeva da mi ostavi utisak da je još niži;
Da, iako sam profesionalac u ironiji, odjednom postajem ozbilјan i dođe mi da plјunem u lice našem starom nacionalnom pajacu, g. Anriju Rošforu[6];
Da je profesor energije Moris Bares samo još jedan Rošfor u književnosti, manjeg raspona, i da će tako biti sve dok ga glasači više ne budu hteli za naivnog opštinskog savetnika;
Da g. Drimon[7] nema nikakvog talenta, nikakvog, i da će se to primetiti tek kad mu se u ruci polomi antisemitska igračka;
Da će, ukoliko Figaro hitno ne promeni ime u Bartolo, Bomarše iz groba brže-bolјe ustati i doći da mu izvuče uši;
Da, baš zato što sam ponosan što u njihovom tekstu čitam Francuze, Rasina, Labrijera, Lafontena, Mišlea i Viktora Igoa, sramota me je što me Melin uzima u usta.
I kunem se da je Zola nevin.
I tvrdim:
Da nemam poštovanja za naše vojskovođe koje je dugi mir učinio ponosnim što su vojnici;
Da sam tri puta prisustvovao velikim paradama i da mi je sve to izgledalo haotično, nadmeno, glupo i detinjasto. Od tri oficira koji su me proizveli u zapanjenog kaplara, kapetan je bio osrednji slavolјubac, poručnik nikogović i ženskaroš, a potporučnik pristojni mladić koji je trebalo da da ostavku.
Izjavlјujem da osećam iznenadnu i strastvenu naklonost prema barikadama, i voleo bih da budem medved kako bih lakše rukovao najtežim delovima pločnika, da, pošto našim ministrima nije stalo, od večeras Republici, prema kojoj osećam ogromno poštovanje, osećam nežnost koju dosad nisam ni prema kome osetio. Izjavlјujem da je reč Pravda najlepša u lјudskom jeziku i da, ukoliko je lјudi više ne razumeju, treba plakati.
Zola je srećan čovek. Pronašao je svoj razlog postojanja i mora da zahvali tim bednim porotnicima koji mu poklanjaju godinu heroizma.
I neću reći: „Ah, kad ne bih imao ženu i decu!… već: „Upravo zato što imam ženu i decu, zbog toga što sam bio čovek onda kad me to nije koštalo ništa, treba da budem čovek i onda kad me to može koštati skupo!“
Pošto nisu Jevreji, smatraju da su lepi, pametni i čestiti. Bares, uprlјan koketerijom.
Oslobađam Zolu. Umesto što ga okružuje ćutanje, treba vikati: „Živeo Zola!“ Treba iz najdublјih dubina iznedriti ovaj krik.
Bares, taj lјubazni parfemisani genije, koji je vojnik koliko i Kope. Uzgred izjavlјujem da bi nas Kopeova papska i samrtnička poza odbila od poezije kada bi on bio pesnik.
Bares, koji je za vreme bitke dobio po prstima, koji se upustio u pustolovinu i držao se mirno, a koji se vraća sa svojim likom ukroćenog gavrana i klјunom sviknutim na delikatna iskopavanja, Bares koji govori o domovini koju brka sa svojom glasačkom sekcijom i vojskom, kojoj ne pripada!
Kakva interesantna kontradikcija! Kada ste pisac, mrzite gomilu; a kao poslanik, uzdate se samo u nju. Veliki pisac, ali sitan čovek koji ne čeka da mu narod pruži mesto u Komori, čovečulјak koji prosi.
Naša vlada koju čine civili tako je prijatna prema našim ratnicima da su joj ovi, kako bi se odužili, obećali da će pri sledećem ratu svi da se pretvore u civile.
Kope koji svoje čakšire na tregere navlači sve do lica[8].
Bares Jevreje časti šalama kojima su častili njega. Taj divan pisac se svodi na igru oko glasačkih listića.
Žalostan čas. Optužba se izvikuje. Ljudi zadihani kao da trče na kraj sveta. Suza sažalјenja, besa i sramote!
Ah, koliko su knjige otežale!
Javno mnenje, ta prlјava i dlakava masa.
Vojska, ta živa slika lјudskog kiča. Oficiri koji se smatraju važnim jer su nafrakani kao rumene jabuke.

1. april

Koliko je reči kojima se nikad nisam poslužio! Na primer, „zastareo“.

Piši samo kad se umoriš od gledanja.

Voajer prirode.

Vrba sa frizurom Alfonsa Dodea.

Sesti tamo gde je moj otac voleo da se smesti i pokušati da razmišlјam kao on.

20. jul

Volim samoću čak i kad sam sam.

8. avgust

Izaći na cigaretu vazduha.

1899

19. april

Ne mogu da se zadovolјim isprekidanim životom: hoću da osetim život u svakom trenutku.


1900

13. februar

Klodel ruča.Govori o tome koliko lošu sliku afera Drajfus stvara o Francuskoj u inostranstvu. Taj pametan čovek, taj pesnik, smrdi na besnog popa i oporu krv.
— A šta ćemo sa tolerancijom?
— Postoje kuće za to, odgovara.[9]
Oni osećaju bogzna kakvu nezdravu radost u zagluplјivanju i zameraju na drugima zbog toga zagluplјivanja. Nepoznat im je osmeh dobrote.
Nјegova sestra u spavaćoj sobi drži Rošforov portret a na stolu Libre Parole. Želi da ga sledi u konzulatima[10].
I taj pesnik se pravi da razume i ceni samo inženjere. Oni proizvode stvarnost. Sve je to banalno.
Ima retku dlaku i gleda te ispod oka. Duša mu slabo vari. Stalno ponavlјa koliko mrzi Jevreje, kako ne može ni da ih vidi ni da ih omiriše.

1901

1. januar

Ovaj Dnevnik me prazni. To nije nikakvo delo. Kao što ni svakodnevno vođenje lјubavi nije lјubav.

8. januar

Život može da povede svuda pod uslovom da ga napustimo.
— Ala je ovo duboko!
— I glupo kao sve što je duboko. A ovo čak ništa i ne znači.

1902

17. novembar

Prosto poželim da pobesnim što nisam Viktor Igo!
Viktor Igo samo jednom nije ostavio nikakav utisak na mene: kada sam ga video. To se desilo na reprizi komada Kralј se zabavlјa. Učinio mi se star i previše sitan, otprilike onako kako smo zamišlјali najstarije članove Instituta, koji je sigurno pun tih sitnih staraca. Kasnije sam upoznao Žorža i Žanu Igo. Nije mi bilo jasno da mogu da se mole drugom bogu osim njega.
Ja bih zbog njega žrtvovao Lafontena i sve svoje lјubavi.
Rostan i ja smo cele jedne večeri ponavlјali ovaj stih u kojem ima izuzetne slikovitosti:

Kosa mu na čelu beše razdelјena.

Nјemu samom ne bih mogao četiri rečenice da kažem o njemu.
A ima njegovih knjiga koje nisam pročitao.
Mogu da se šalim s Bogom, sa smrću; ne bih mogao na Igoov račun. Nijedna njegova reč ne može da izazove podsmeh.
Čitao sam mislioce: oni me zasmejavaju. Vrte se oko suštinskog. Ne znam da li je Viktor Igo mislilac, ali na mene ostavlјa takav utisak da, nakon što sam ga pročitao, mislim mahnito, širom otvorenog mozga.
Mislim da se nikad ne bih usudio da mu priznam da i ja pišem.
Kad bi mi neko, opskrblјen dokazima, tvrdio da Bog ne postoji, dao bih mu za pravo. Kad Viktor Igo ne bi postojao, svet u kojem se kreće lepota koja me opija potpuno bi se smračio.
To što sam video Viktora Igoa nije poremetilo Viktora Igoa, ali zamerio sam sebi što nisam imao dovolјno poleta da ga sagledam tako velikog, na minut, uprkos njegovom sitnom lјudskom stasu. Izlazio je držeći svog unuka za ruke.
U njegovo ime ulažem isto onoliko smisla kao u reč „Bog“. On crpi svu moju sposobnost za obožavanje.
Kritikovati Igoa! Kad gledam zalazak sunca, šta mi znači da znam da on ne spava, da se zemlјa okreće oko njega? Kad čitam Igoa, šta mi znači da znam da piše ovako ili onako?
Kao veoma mali, rekao sam dedi: „Koliko mora da su srećni kad imaju takvog dedu!“ A moj deda, koga time nisam uvredio, rekao je „da“, kao i ja.

1903

19. avgust

Teško je biti dobar kada ste vidoviti.

1905

7. januar

Oni trenuci u kojima, iz nepoznatog razloga, imam želјu da se kaznim.

11. oktobar

Vidim život kroz oči klјuseta[11].

1906

16. novembar

Bai olovku ne procenjuje po mini.[12]

1909

17. jun

Život nije sposoban da sastavi ni knjižicu osrednjih stihova.

15. jul

Oni odugovlače život.

Avgust

Petog, mamina smrt. Sahrana sedmog. Kapisova poseta[13]. Imao je saobraćajnu nesreću u Lormu. Stiže sav ponosan zbog nezgode, usred ove naše.
— Ovde, kaže mi, na tebe utiče Centralna visoravan.

Poslednje reči koje mi je majka uputila:
— Hoćeš li me uskoro opet obići? Hvala na poseti.
Gospođa Roben i Žilijet samo što su otišle. Bai, Marinet i ja smo je ostavili na klupi u bašti. Ameli je pošla za nama. Upravo sam bio primio Kapisovu depešu u kojoj je javio da stiže. Ona se sa klupe svakog časa okretala ka meni da pogodi šta je u depeši.
Ne verujem da se bacila u bunar. Otišla je da sedne na rub nakon što se kratko obratila nekom prolazniku. Vezala je lanac, a onda dobila emboliju. Prevrnula se. Dečačić koji je bio na kolima u blizini video ju je. Amelina služavka čula je „plјus!“ Videla ju je, kaže, u bunaru, na leđima i kriknula.
Trčim, a noge su mi otežale. Pretičem lјude koji trče. Bacam šešir i Rostanov štap. I naginjem se nad bunar.
Suknje na površini vode, lagano njihanje kao kada se udavi životinja. Ljudskog lica nema.
Hoću prirodno da siđem u vedru na kraju lanca. Lanac je uvijen. Čizme su mi smešno predugačke i liče na ribe koje se uvijaju na dnu vedra.
Krici: „Ne silazite!“ Jedan glas: „Nema opasnosti!“
Neko najzad donosi merdevine. Jedva mogu da izvučem noge iz vedra. Merdevine ne dopiru do vode. Jednom rukom pokušavam da uhvatim tu mrtvu stvar koja se više ne mrda. Glava je pod vodom. Halјina se cepa. Penjem se. Samo sam pokvasio stopalo. Kako sam izgledao dok sam izlazio iz bunara?
Dvojica silaze. Uspevaju da je uzmu i iznesu.
Jezivo lice izlazi iz bunara.
Odnose je na krevet. Marinet i dalјe tu.
Nemam ni suze. Mahinalnost onoga što bih radio da se ne suzdržavam.
Proveo noć kraj tela, kao i kad je tata umro. Zašto? Isti utisak.
Je li umrla nesrećnim slučajem ili se ubila, u čemu je razlika sa verskog stanovišta? U prvom slučaju, pogrešila je ona, u drugom Bog.
Evo blagoslovene jame. Ko će pobediti, tvrda vernica ili slobodni zidari?
Nisu joj pronašli jednu papuču.
Šta ostaje? Da se radi.
Najsitnija smetnja dovodi me do očaja. Ono materijalno, nesreća, smrt, to me ne uzbuđuje. Voleo bih da se mogu bolјe uznemiriti.
„Bol, užasni bol.“ Ama ne! To se ne stvara momentalno kao fizički bol.
Postoji bol koji, naknadno, dugo prodire u nas, koji dugo traži svoje mesto.
Grmlјavina na rubu jednog teškog oblaka me impresionira.
Nismo odgovorni čak ni za svoje žalosti.
Je li to što je Bog nedokučiv dodatni dokaz njegovog postojanja?
Naš stid pred bolom je jače obeležje lјudi od pera.
Dovolјna je sitnica da izazove bol, telegram nekog stranca koji „saoseća“.
Ona se zavitlavala, naginjala se na rub da vidi vlažnu travu koja se presijava, kleknula bi da zabrine Ameli, vrisnula bi i dizala ruke u vazduh da bi dozvala služavku, a onda je govorila da tako tera kokoš iz bašte. Majka ironičnog pisca ne sme da se šali.
Ne, nije to bila uobraženost, ali ja sam prvi pomislio da tako izgleda.
Riđan:
— Prokletstvo! Tražiš od mene istinu i govorim ti je.
— Ah! Dobro mi je govoriš. Interesantno.
Pročitao pisma koja joj je otac slao. Nežna. On uostalom kaže: „Molim se Bogu da…“ Laž nikad nije večna.
Smrt nije umetnica.
Nedokučivost nesreće.
Lagano svetlucanje mesečine na čaršavu.
Nema nijednu ogrebotinu. Sigurno je pala kao mrtav teret.

Gađenje, ali od čega? Ne bih umeo da kažem.

16. avgust

Tako sam na veoma komplikovan način ostao siroče.

22. avgust

Istina uvek razočarava. Umetnost je tu da je falsifikuje.

1910

23. februar

Običan čovek sebe ne poznaje. On može da umre a da ne zna ništa o svom srcu. Govorim o pravom srcu – jer, što se onog drugog tiče… – o onom što kuca u grudima.
Čovek je ravnodušan kao ručni sat.

27. februar

Uostalom, gotov sam. Mogao bih ponovo da počnem i tako bi bilo bolјe, ali niko to ne bi primetio. Bilo bi bolјe da stavim tačku.

6. april

Ove noći hoću da se pridignem. Otežalost. Jedna noga visi napolјu. A onda mi niz nju poteče mlaz. Potrebno je da dopre do pete da bih se odlučio da ustanem. Osušiće se u postelјini, kao onda kada sam bio Riđan.

(Ovde se završava Dnevnik Žila Renara, koji je preminuo 22. maja 1910.)

[1] Fransoa Kope (1842-1908), pesnik i romansijer. Smatra se da je, iako je bio ubeđeni drajfusovac, promenio taktiku da bi ostao na liniji lista Echo de Paris (upor. belešku od 23. februara 1898). – beleške prevodiočeve.

[2] Fragment iz sačuvanog dela rukopisa, koji je priređivač Anri Bašlen izostavio iz Dnevnika.

[3] Katil Mendes (1841-1909), francuski pesnik.

[4] Savetnik u opštini Šitri, prijatelj Renarovog oca.

[5] Fernand Xau (1852-1899), vlasnik lista Journal.

[6] Anri Rošfor (1831-1913), novinar i političar, ozloglašeni antidrajfusovac.

[7] Eduar Drimon (1844-1917), pisac, antisemita, osnivač lista Libre Parole. (upor. 13. februar 1900)

[8] „Čakšire na tregere“, culotte de peau, u vojničkom žargonu: „stari vojnik“.

[9] Renar aludira na izraz maison de tolérance, koji znači „javna kuća“.

[10] Kamij Klodel.

[11] U originalu: „Je vois la vie en rosse“, što je parodija izraza „Je vois la vie en rose“, „Vidim život kroz ružičaste naočare“.

[12] Citat ćerke Žili-Mari Renar, koji je otac zvao Bai (Baïe).

[13] Alfred Kapis (1858-1922), pisac i novinar.

Lucy (chapter one) • Translated by Lucy Stevens

ByAdminCategoriesInFiokaPosted onOn

*

Once I called her Lucy, not sure why, saying her walk reminded me of a certain “Lucile,” and even though I don’t remember her reaction and the nickname never stuck, I never forgot it. I was moving into Studenjak[1] when an unknown number messaged me, “Why haven’t you been picking up? Why haven’t you called? Where have you been hiding? How have you been doing? Who are you hanging out with?” and I knew only Lucy would send the opening lines to “Adriatic Sea” by Ekatarina Velika, but I played clueless; I saved her as “EKV fan” and didn’t change it even later, after she revealed herself. Though she’s no longer in my contacts, Lucy’s one of only three non-family members whose number I still know by heart, yet since we stopped hanging out, I’ve never once tried calling her. Back when we hung out at Studenjak, I used to drink Turkish coffee from a large teacup in the morning, and when we gathered with the whole crew, with Tamara, Goran, and Vanja, I had a habit of putting sugar in my Turkish coffee, though I don’t remember which of the four got me hooked on that combo, probably Lucy. Once at a gathering at Lucy and Tamara’s, when they were still rooming together in Lion, an unknown number started texting me, pretending to be a girl, and because I told the crew it was amusing me, Lucy said without hesitation, “Neda’s messing with you, one hundred per cent,” my girlfriend at the time – turns out Lucy was right. She loved to wear olive green, I’m convinced that’s no longer the case, but my intuition remains untested because I haven’t properly seen her in over ten years. When asked “How,” Lucy would often respond, “Now,” which always surprised me because I expected her to say “Fine.” She loved to say, “next scene” instead of “next pic,” as I was used to. She smoked. Once, probably the first time, I lit a cigarette with her while the whole crew was there at a gig in the small club at SKC[2], and I held the cigarette awkwardly, becoming even more awkward as they took my picture, never wanting to smoke again. I went to my first strip show with the four of them as well, at Sačulatac in Skadarlija, it was completely unplanned, performed by a waitress after she had charged the last round, she jumped onto the bar and took off her panties first; I was disappointed. When Lucy slept over at my and Neda’s place in Dorćol, it felt weird; all three of us felt wrong, we ate breakfast in silence; Lucy would often describe it later as a painful experience, but what I remember best from that day is that she left the toilet dirty. While I was living there, both before and after that sleepover, Lucy would always walk me back to my apartment from downtown, almost to my doorstep, because she loved crossing the Dorćol passage and heading back to the center along the Danube Quay. We were sleeping in the same bed once at Studenjak when Gorana brought home some guy she picked up from the benches[3], having invited us over for safety, and we tried our best not to listen to them having sex, pretending to be asleep until we actually fell asleep, curled up and considerately facing the wall. During her birthday celebration, in the middle of the day at Tašmajdan Park, Lucy got a sudden urge for all of us to go to her village, Golubinci, thirty kilometers outside Belgrade, which I agreed to immediately; we crammed into a car, roamed around the place all night, and slept on the floor of her parents’ house, but when I told Neda all about our night out, she said what I did wasn’t fair to her; I looked at her in disbelief, we parted ways soon after. I often think I could write a long, euphoric letter to Lucy, with many digressions that mimic how we used to talk, and although I have her email, I don’t dare to send it – though if I had her postal address, I’d hesitate even longer. She had a big nose like me, though thinner than mine, and she always joked at her own expense, saying her snoot made her look like Sonja Savić before her surgery in the film Sugar Water; while we were still friends, she never changed it. Beer was the essential ingredient of all our meetings – I can’t resist it even now, just ordered another large one. We met mostly outside, at Pionirski Park or Tašmajdan Park, and when it rained, we’d loiter in building entryways, under tree trunks, or even the inner courtyard on General Ždanova Street, where the sign on the gate read: “Traditional handicrafts.” At bars, when it was time to pay, we’d often take our empty glasses back to the counter, never understanding why bartenders thanked us so crankily for our gesture of solidarity. Lucy was the one who taught me how to drink beer; at the store on General Ždanova, I touched bottle after bottle on the shelves to find the coldest one, until Lucy finally protested: “You got warm beer again,” and only after that objection did I realize the beer wasn’t cold and should be taken from the fridge. Her hands were red, cold, with short, unpolished nails and pronounced lines at the finger joints. Once at Tašmajdan, slightly tipsy, she was holding a rose picked in the park, deliberating out loud: “Do I give it to X or to Y?” – one of the two became her boyfriend that night. Several hours earlier, at the Old Spice Band gig at Resava Club, I tried to sneak pelinkovac in my pocket, the flask already uncorked, and the diligent bouncers saw me clutching the bottleneck and jumped at the opportunity, so they kicked out not just me, but our entire group. Vanja would later remind me that Lucy and that guy from Tašmajdan never would have gotten together if I hadn’t tried to smuggle drinks into the club; the fact that they stayed together for years wasn’t my fault. Only Gorana held a grudge about us missing the gig because she had been set to flirt with the drummer. I wasn’t the only male friend Lucy chastely shared a bed with, but she was the only female friend I ever did that with. I once slept in the same bed with her and her sister after a get-together for the sister’s birthday; we piled into a double bed with Lucy in the middle, and in the dark, I could only see the white of her teeth, but the next day when I innocently told Neda, whom I lived with, she snapped: “You didn’t seriously share a bed with that crooked-legged girl?” From then on, I’d secretly stare at Lucy’s legs, wondering how I hadn’t noticed they were crooked before. She walked calmly and gently, like a pheasant carefully treading over eggs. She never swayed her hips. When I first met her at the “Jelica Milovanović” dormitory – where she lived in the roadside building while I was in the mixed one – Lucy wore her hair short, and I saw her as a buddy because, by the standards of dorm students, she wasn’t hot. In one of my earliest recollections of Lucy, we were both sixteen, sitting across the street from some building, and I’m revealing a trivial secret about some girl I liked – I forgot her name, remembering only that she rejected all my advances, saying: “You’re gay.” I remember a weekend afternoon from that time, when most dorm students had gone home, Lucy and I stood under the mulberry tree on Proleterskih Brigada Street, bumming change from passersby; I don’t remember how much we made or what we spent the money on, as we weren’t close enough back then to drink together. During our final year of high school – Lucy had moved with Vanja to an apartment near Bajloni Market – she came to the dorm one spring day to pick me up, knocking on the door of the room to the utter bemusement of all the guys on the block. Girls were forbidden on the men’s floor, but Lucy no longer lived in the dorm so she couldn’t care less; my roommates’ knees turned to jelly when they saw a girl on our doorstep, and I ran out after her euphorically, only returning to my room the next morning. Just once, she cut my fingernails with a clipper, and I remember wondering why she was nicking and pulling them. I don’t have a recording of Lucy’s voice, but I’m sure I’d recognize it instantly. That spring afternoon when she dragged me out of my dorm room, Lucy told me how she celebrated her eighteenth birthday for three days back in her village, with different guests each day, and on the third day she got so drunk that she didn’t care if there were any crashers; she showed me pictures of herself wearing different outfits every evening, and I felt sad we hadn’t been close enough then for her to invite me too; I asked myself which day she would have invited me. We didn’t just meet in Belgrade and Syrmia, but also spent time at my parents’ in Trstenik, in Vrnjačka Banja, and even in the village of Grabovac at my late grandma’s, who grilled for us one summer. “She’s pretty,” my grandma told me then, and I was caught off guard, replying: “She’s just a friend, she came with her boyfriend.” Not long after, Lucy confessed she didn’t understand grandma’s accent. She once revealed that she had given her first boyfriend a diary she had written for him; I felt sorry there wasn’t another copy left. When I first visited her apartment near Bajloni, on Pavle Pap Street, while Vanja slept, Lucy and I lay on the living room floor, drawing and writing to each other in a blank notebook until morning. It was a large notebook, and we took turns doodling on the last empty pages, first playing a game where we drew using four hands, then leaving comments on the drawings in speech bubbles. I don’t remember exactly what we wrote, there was probably no real subject to it, but since we’d poured hours and our last ounces of strength into it, I suppose it truly fulfilled us; all I remember now are the sharp hand movements and crooked lines shooting in all directions. While I waited for Lucy’s response, which she wrote ever so slowly, hiding the page with her hand and checking to see if I was peering through her fingers, I thought: “When I was little, I imagined this was lovemaking,” but thankfully, I didn’t write that down. I bet she didn’t keep the notebook. One winter, it was so cold that we couldn’t keep warm even in the entryway of some building in Dorćol, so we just stood inside the elevator; when someone called it to another floor, we accidentally smashed a beer bottle, and I remember a tenant shouting curses at us as we fled and the many green shards scattered on the floor. Early one morning at the “Patrice Lumumba” dorm in Zvezdara, my mom came to visit, found Lucy and Vanja asleep in the two other beds, and on her way out to wait for me told the porter: “The boys are asleep,” as that dorm didn’t allow co-ed guests either. I associate the spring of 2002 entirely with Lucy, our roaming the city streets unchecked, and later we’d call that time “the year of the beer,” the only year we ever named. Possibly the very same day she came to pick me up at the dorm, we went to KST[4], and right before the end, we danced tangled up in her bag, which Vanja had thrown over us; from that whole night, what I remember best is Vanja’s loud insistence that we get together, which must be why we didn’t in the end, out of pure spite. One summer, we slept on the roof of block four at “Patrice,” having hauled out two mattresses and several blankets, all on Lucy’s initiative; I don’t think I slept much, but I wasn’t cold, though we never repeated the experiment. Whenever I secretly looked at Lucy, careful that she didn’t catch me, she always seemed so sure of herself, like she was doing exactly what she felt like, without caring what anyone else thought. I don’t know what Lucy thought of herself. She had small breasts – I don’t think I ever actually saw them – but she would always complain about them in our group whenever she got bored of insulting her own nose. We quickly became known as a buddy duo; we were friends for almost ten years, from 1999 to 2008, and this broken decade now sounds like the decade of the Beatles, too rich and too far away. I don’t remember how we met. For three years we’d stumble upon each other in passing, at the canteen, in front of the mulberry tree, or in the reading rooms, and these were the moments when we likely started spontaneously saying hello. Back then, while walking with a roommate, I saw Lucy pass by; she said hi, and I told my companion, “I have no idea who that is,” not even waiting for her to get out of earshot. We ended up becoming real friends because of recognition. It took Lucy leaving the dorm, finding a place, and coming to “Jelica” as a guest for us to truly meet. Of course, it was Lucy who recognized me, it wasn’t mutual; when she called me that spring, during the year of the beer, I was confused, first wondering how I had deserved the attention, what good this nodding acquaintance had remembered me by so ecstatically, which didn’t stop me from responding momentarily. My girlfriends were jealous of Lucy, but none of them lasted longer than her, and she would warn her boyfriends: “Zoran and I have a strange relationship,” though I don’t know how they ever agreed to that. She never called me “Zoki,” always by my full name, just as I did with hers. Lucy was the reason I broke up three relationships, and I don’t regret it, though I don’t know if she ever broke up because of me; I hope not. We exchanged three emails at best, and only toward the very end of our friendship; we rarely texted, preferring to talk over the phone instead. On February 14, probably during the year of the beer, she called me on the landline to wish me a happy Valentine’s Day; I was back in Trstenik, doing nothing, with the cassette player blasting “Custard Pie” by Led Zeppelin, and Lucy remarked: “I see something nice is playing!”, which instantly made that forgettable song jump in significance. Our phone conversation lasted for half an hour, but for now, this is the only remark I remember. Because of Lucy, I joined Resistance[5], a week after she did, and I put up several posters saying “He’s done” over the dorm; one morning the dorm supervisor stormed into my room, grabbed the pack of remaining stickers, and shot the legendary question: “Which one of you is the foreign mercenary?” I readily raised my hand, my only Resistance feat, but the greatest pleasure was getting to tell the anecdote to Lucy. At uni, Lucy was always on the front lines when it came to protesting and blocking lectures, while my engagement boiled down to asking her when the rallies were happening outside the Faculty of Philosophy. When we used the dorm toilets, neither Lucy nor I ever carried a toilet seat under our arms; we didn’t belong to the subculture known in the dorms as “surfers.” When we first started hanging out, she fixed an audition for me with an acquaintance of hers, a voice teacher at a music high school; I showed up, sang Radiohead’s “You and Whose Army,” and they accepted me; the board pretty much turned a blind eye. A month later, after my first public appearance, I simply walked away and never went back to the school; they automatically unenrolled me, but Lucy wasn’t mad. Like me, she couldn’t cook at all. At “Rifat,” another dorm in Zvezdara, we tried frying onions and burned them completely. One Sunday, back when she was living with Tamara in Kalvarija, Zemun, Lucy spent hours cooking peas while the whole gang waited; I don’t remember how it turned out, I just kept playing an Alice in Chains cassette on repeat until everyone grew sick of it, except for me. Aside from the dorm canteens, we never ate together at a restaurant. We just shared meal vouchers. We never used pet names. Lucy didn’t physically attract me at all. Nothing in her face or her body was irresistible by my standards. She didn’t fit the desirable chick trope that my roommates and I put on our crush list, a fat notebook that we updated weekly, which, for reasons unknown to this day, was called the “fancy list.” I never masturbated thinking of her. Lucy didn’t flirt or wear revealing clothes; she was direct and simple, and with her I wasn’t overcome with the usual, crippling shyness I felt around other girls – actually, she was one of the rare girls with whom I was able to exchange more than three meaningful sentences. From the beginning of our friendship, there were no formalities or tactics; Lucy took that stance, and she set the rules of the game. We didn’t relate to one another as man and woman but as conversation partners, and anything in our closeness that pushed us towards becoming a couple we rejected as mere peer pressure. For both of us, that was far too narrow and coded for what we sensed in one another. I speak confidently on her behalf because we often talked about attraction, “chemistry,” “osmosis,” their differences and nuances. Several times we told each other that when you like someone, you should jump on them momentarily, without delay, but we never applied this principle to one another; it was understood that we were exempt. We felt we could be more to each other than lovers, and that if it happened we slipped up and fucked, we stood to lose more than we’d gain. At the same time, we were too in love with ourselves, so egocentric that we couldn’t accept that our encounter, the meeting of two such individuals, could be reduced to something as shallow as a relationship. We never lived together, and when we lived close by in the dorms, the daily routine of neighbor life, running into each other at the canteen, grabbing coffee, seeing each other at the faculty, only alienated us, killed us, because we felt it was making us closer in a banal way, but even then, we didn’t separate. At “Rifat,” our windows faced each other – hers was on the first floor, mine on the ground floor – with an inner courtyard between us, and we developed a habit of phoning each other while standing at our windows, calling it the “videophone.” While living at “Patrice,” we used to walk over to “Rifat” for lunch on the weekends because it had the best canteen, taking a shortcut through the Zvezdara Woods. Before eating, Lucy would chop all her solid food into small pieces, then poke them with a fork held in her right hand so she wouldn’t have to hold a knife during meals; I’d laugh whenever I caught her doing that. Once, we were sitting in my room at “Patrice,” facing one another on separate beds, and there was a silence; we just stared at each other without a word until the ash fell from her cigarette, and though it was the perfect opportunity to kiss her, I let it pass. I was sitting on the same bed when I broke up with Dunja, my girlfriend at the time, talking about Lucy the entire time until she finally said: “Don’t worry, you’ll end up together one day,” so I asked curiously: “You really think so?” and her explanation prolonged our relationship for another half hour. “I know we are friends,” I wrote about Lucy in the fancy list, “and I know that X and Y are hotter than her, that stands, but she is incomparably more interesting.” “Friend zone,” my roommate from the Tesla school wrote, and another roommate, from the Mathematical Gymnasium, added underneath: “Which brings us to the conclusion that you like interesting chicks more than hot ones.”

[1] “Studentski Grad”: “City of Students”, the biggest student campus in Belgrade.

[2] Short for Studentski kulturni centar: Cultural Center of Students, an important concert venue in Belgrade from the 1970s until the end of the 2000s.

[3] Benches (klupice): a gathering place at the “City of Students.”

[4] Short for Klub studenata tehnike (“Technics Students Club”), a famous rock’n’roll nightclub still active in Belgrade.

[5] Resistance (Otpor): movement organized at the end of 1990s, directed against Slobodan Milošević and his party SPS. “He’s done” (Gotov je) is the current Resistance slogan at the time.

Kako nisam preveo Autoportret Eduara Levea

ByAdminCategoriesInFiokaPosted onOn

Ispričaću vam jednu prevodilačku dogodovštinu.

U decembru 2022, Maja Živković, urednica u Službenom glasniku, prihvatila je moj predlog da prevedem Autoportret Eduara Levea (P. O. L, 2005). Nije se, istina, još bila raspitala za prava, niti je Glasnikov izdavački odbor potvrdio njen izbor, ali pošto smo već zajedno uradili nekoliko knjiga (Ofrlje kroz Italiju Anrija Kalea), nisam sumnjao da će se projekat realizovati.

Bio sam u toku 2023. razvio ritual da u pauzi od nekog većeg prevoda prevedem nekoliko Leveovih rečenica. Tekst mi je olakšavao takvo sporadično uskakanje jer je lišen svake pripovedne niti. Mogao sam prevesti jednu ili deset rečenica i vratiti se prevodu narednog dana, ne morajući da čitam prethodno urađeno. Savršen za kampanjce!

Prolaze meseci, Maja se ne javlja, ja preveo više od pola knjige (pri čemu ne osećam nikakav umor) i dođe Sajam knjiga 2023. Banem tamo u četvrtak i na odeljenju za polovne knjige sretnem Boška (Drobnjaka) i Luku (Bešlagića) koji mi, maltene, uglas kažu: „Ej, da li si čuo da je izašao Leveov Autoportret?“ Pomislim da su se zeznuli. Proradi mi sujeta. Ko je za Levea čuo, ko ga je „gurao“ osim mene? „Objavio ga je Novak (Guslov) iz Red Box, hajdemo do njegovog štanda!“ Spustimo se momentalno i na štandu Red Box zateknem Autoportret, Leveov, u prevodu Milice Srdanov. Upoznam Novaka, ispričam mu svoju sagu: nismo mogli da se načudimo kako to da nam se, dok smo nosili isti projekat u glavi, putevi nisu nijednom ukrstili.

Bilo mi je na kraju drago što je Autoportret uopšte izašao na srpskom. Nisam se poneo kao uvređeni prevodilac kome su oteli „prćiju“. Pre svega zato što sam se uverio da je prevod M. Srdanov, iako prvi, veoma solidan. Na štandu smo se dogovorili da ću raditi Samoubistvo.

Istog trenutka sam prestao da prevodim Autoportret „za fioku“. Poslednja stranica dokumenta nosi datum 26. oktobar 2023, 15 sati i 10 minuta. Prva, neispravljena ruka. Kao i svaki slučajni uzorak iz Autoportreta, zvuči kao da savršeno zaokružuje njegov duh: to je magija ovog neponovljivog inventara, Leveove najvažnije knjige.

Da se 15. oktobra 2007. predomislio, Eduar Leve bi sada imao 61 godinu.

●

Na sreću, ne znam šta očekujem od života. Bojim se pogleda hipnotizera, pa i na fotografijama. Dešava mi se da se sretnem s ljudima kojima pripisujem hipnotičke moći, tad moram da pribegnem ritualu da bih izbegao njihove smicalice: da trepnem očima i uvučem vrat. Francuske reči koje izgovore Amerikanci navode me na smeh. Siromasi me ne plaše. Moji roditelji me ne guše. Krompir me uspavljuje. Jedan američki prijatelj poseduje vinil sa naslovom Music to Help You Stop Smoking, među numerama se nalazi i jedan medli Čajkovskog i Šopena. Imao sam ideju da napravim svoj Autoportret u vidu bombone, u kojem bi moja gornja usna bila naduta poslasticom koju prekriva. Ako dok ležimo posmatram lice moje družbenice naopačke, njena brada postaje čudovišni nos, a usta se pretvore u usta hendikepirane osobe, kad govori, obrnuta kretanja njenih usana sprečavaju me da pazim na njene reči. Ne osećam isti miris na francuskom i engleskom travnjaku. U pejzažu, ono što je daleko uopšte mi ništa ne govori. Kao adolescent, obožavao sam seriju fotografija jednog fotografa čije ime tad nisam znao, na njima se video Isus kako se vraća u obliku hipija i kako se tuče na smrt, godinama kasnije, otkrio sam fotografije Dvejna Mihalsa koje su mi se dopale, ali trebalo je da prođe još neko vreme dok nisam otkrio da je on ujedno i autor serije pod nazivom Christ in New York. U inostranstvu, ulica je izložba. Spiskovi onoga što treba da uradim su predugački. Kad legnem na javnom mestu, u park ili na plažu, prostrem se koliko sam dugačak, prekrstim ruke, lagano raširim noge, izgledam kao mrtvac ili hrist pao s neba, ponekad mi neko priđe da me pita da li sam dobro. Sve što pišem je istinito, ali koga briga? U supermarketu u inostranstvu pada mi na pamet pesma Kleša, Lost in the Supermarket. Teže mi je da jedem lošu hranu nego da gledam lošu sliku. Igrao sam se klikera. Igrao sam se piljaka, sećam se velike kapije, male kapije, mrtvačke glave i mnogih drugih figura čija sam imena zaboravio.

Drugi pišu — Bojan Vlajić: OČITANJE O ČITANJU (Bojan Savić Ostojić: Lusi)

ByAdminCategoriesInDrugi pišu, UncategorizedPosted onOn

Ovaj osvrt na Lusi izvorno je objavljen na blogu Gurao sam i šire stvari u uže stvari, koji sam pomno-sporadično pratio u poslednjih desetak godina. Sa autorom sam uspeo da se sretnem tek prekjuče, u Banjaluci, posle večeri u Banskom dvoru. Nemam dovoljno reči da vam preporučim ovaj blog, koliko zbog akutno-aktuelnih tema koje pretresa, toliko i zbog sočno-živahno-nehajnog izraza od kojeg ovi postovi pršte. Pre koju godinu, usred vrištanja od smeha nad poređenjem “faca šarana koji je sa petog sprata pao na beton”, Bojanu sam rekao da jedva čekam da ih ukoriči i za offline fanove. Na to mi je on, simptomatično, odgovorio: “Možda se i to desi, ne baš skoro ali možda… Inspiracija je nadasve volatilna.”

*

„Najgori dan u životu mi je bio kad sam završio fakultet.“ – Zlatko Delić (1959-2018)

(na fotografiji sa Vidom Davidović)

Prijao mi je sinoćnji boravak u 1646. godini, prikazan na iznadnjoj fotografiji. AD, da ne bude zabune, „kolorizovano“ (djelimično). Prisustvovao sam promociji romana Lusi mog imenjaka sa duplim prezimenom, čovjeka koji se nekim slučajem desio na stranicama ovog bloga i ostavio nekoliko vrlo prijatnih i ohrabrujućih komentara koji ne pomogoše da pišem više. Suva drenovina. Ipak, ti komentari su imali za efekat da sam onomad nabavio Varvarina u Evropi i tako napravio prekid višegodišnje tradicije da čitam samo knjige o avionima i padu Krajine. A profesor sam (i) književnosti, pročitao Orkanske visove u originalu, mrzio svaki sekund (tog objašnjavanja muškarcima nelogične ženske logike)…

Elem, krenimo od onog lošeg. Imam jedan problem sa imenjakovom knjigom. Naslov. Lusi je „nikad prihvaćeni“ nadimak junakinje nejunakinje – ove pisanije – subjekta objekta, koji joj je dao Zoran, narator. Na stranu što mi se ne sviđa zvučno, da čujem samo „Lusi“, vjerovatno da se ne bih upustio u čitanje. Ono, žensko ime – muškarci pišu pjesme i knjige tako naslovljene (imenima ženskih meta), samo što to uglavnom nije „olovka piše srcem“ nego „jaro misli i piše kurcem“ [dosta je pristojnije ovako precrtano, op.a.]. Da je naslov „Луси in the Пионирски парк with нарамак пива и траве“, vjerovatno da bih bio (više) zaintrigiran, najviše zbog lokacije JER BEOGRAD i to Beograd kojeg, uglavnom, više nema.

Imenjak i ja smo godinama vrlo bliski, dijelimo taj neki sentiment ljepote određenog perioda post-Miloševićevskog optimizma gdje je naša, tad jedva punoljetna, generacija imala nešto i to nešto joj je bilo odlično i, ako ćemo I objektivno, bilo je tu puno momenata koji su znatno bolji nego što su danas mlađim punoljetnicima na raspolaganju.

Danguba, Kuglaš, SKC Living Room, Vrtoglavica, Fili, Akademija…

Lusi je, recenzenti su se već složili, „ljubavno pismo“ tom nekom vremenu i stilu života koji ga je pratio u tvrdoj analogiji sa uzrastom likova (iz knjige, pisca, mene, ovoga, onoga). A to je ona rečenica iznad naslovne slike. Kad si student a piješ lozu, i dalje si student. Ako nisi student a piješ lozu, onda si pozni Bora Čorba. To nije lijepo. [I „boem“ je bljutavo, ako ćemo iskreno, prim. aut.] Kad si student, onda najnormalnije svakodnevno imaš priliku da volontiraš u obaranjima rekorda koliko ljudi, koji se većinom i ne poznaju, može da spava na istom podu. Sad kad malo razmislim o tome, čini mi se da je to period kad nevjerovatna količina raznih statista (nam) prolazi kroz život. S obzirom da sam studirao otkuće, moje reminiscencije su, realno, mauna ali ih ima nekolicko i jednim dijelom su vezane za taj Beograd koji je baza ovog romana.

Specifikum tog perioda, vezan za našu generacije i prethodne ali ne i naredne je muzika, koja je tad bila medij kakav više nije. Ukoliko bih htio da izazovem ozbiljnu polemiku, zaletio bih se tvrdnjom da je „Generacija 8“ posljednja u kojoj se zdravi dio iste (nešabani) gnušao na odgovor SVE na pitanje A ŠTA SLUŠAŠ? Štaviše, to pitanje je vjerovatno najbitnije od svih pitanja. Bilo. Sad je nebitno, današnjim, kako studentima, tako i nama bivšim studentima, cijenim, većini. Meni nije ali glupo bi bilo da negiram svijet oko sebe. Sa te strane je Lusi nafilovana referencama koje su, u nekom smislu, kao citati u naučnom radu. Da ne objašnjavam, kontate? Ako ne kontate, onda ću da zakomplikujem: pominju se Jarboli a njihova pjesma „Da li u_stvari ona nije bila oprezna?“ je pomjerila atomski sat za četiri minuta. KAD VAM KAŽEM. To su te opasne frekvencije o kojima je pričao (viši) inspektor Bešević.

Dakle, to je scenografija, uslovno rečeno. A radnja? Radnje je to neko razmotavanje (VHS) mentalne trake sjećanja, efektivno „Lajanje na zv(ij)ezde 2004“ (Beogradski Američki Grafiti), gdje posmatramo simpatičnog megazorda bespolnosti sa pet lijevih nogu, ZoLusi, kroz niz dodatno ružičastih sličica kroz ružičaste naočale, gdje na kraju ipak ostaje utisak koji je najlakše opisati stihom Galije, (na šta bi se vjerovatno i Zoran i Lusi ispovraćali), i najlepše kad je, prestani, okreni se i nestani… Da ne otkrivam sadržaj knjige, otprilike je ta situacija, jer iako djeluje da su Zoran i Lusi iz zenita njihovog apsolutnog preplitanja i prožimanja prešli u slobodni pad (u propast života odraslih ljudi), ipak nisu. Da jesu, ne bi bilo knjige, ne bi bilo svih tih pitanja, preispitivanja, šta_ako-va…

Malo dublje odnosno pliće, Zoran, koji je narator, piše o Lusi u distanci sa distance. Odavno je nema, požutjela je slika iz novčanika, Dunavom još brodovi plove a da li se ijedan zove, košava kroz Zoranovu glavu duva toplo-hladno, više toplo ali i malo hladno ali više toplo, pregriza jezik, lomi olovku, uzima drugu, opet. Ostala je rupa i ne popuni je sto vagona pšenice i na svakom zrnu sto bogova. Lusi je bila TA, samo ne TA kakva je u većini plićaka za razonodu nego TA gdje je sve komplikovano I TO TAČNO ZNAMO KOLIKO KOMPLIKOVANO AKO SMO IOLE PREKO 100 IKU. Savršena asinhronizacija njihovih kratkih spojeva je beskrajno simpatična, niz tih nekih stativa i kornera nas drže „na ivici stolice“ sa konstatom FT1P za realizaciju zgoditka, sve nas to efektivno odvraća od natuknutosti da je Zoran kurcoglavac a Lusi psihokurva, gdje oni to jesu za sve, samo nisu za sebe, klasična Sartrova problematika, biće/bitak za sebe i biće po sebi…

Možemo mi misliti šta hoćemo, imamo na to pravo, isto kao što Zoran ima pravo da piše i razmišlja o Lusi a da i dalje ne može shvatiti niti opisati šta je to tačno bilo. A to je jedino moguće opisati Tačno Određenom zamjenicom TO (jer je ona bila TA), samo, takva priznanja uglavnom prekasno priznajemo sebi.

Lijepa knjiga, imenjače. Naša. Hvala ti. Lijepo se prisjetiti tih nekih prošlih života, koje ne bismo preživjeli ni danas ni opet.

Između prve & druge ruke

ByAdminCategoriesInFusnotaPosted onOn

kako je (bilo) prevoditi DELA Eduara Levea

1

Upravo sam završio jedan prevod. To je savršena, možda i jedina prilika da se nešto o tom radu kaže. Jer kada se lektorske izmene usvoje, prelom ošacuje i overi, a potom knjiga pusti u štampu, nastupa momentalna amnezija.
Neću je porediti sa amnezijom majki posle porođaja. Možda pre sa amnezijom nekoga ko je prošao kroz rat i oguglao na sve rane koje je tamo pokupio.

2

Eduar Leve je vizuelni umetnik i pisac koga sam zavoleo čitajući Autoportret (Autoportrait, P. O. L, 2005). Pre desetak godina, u Arlu, o njemu mi je oduševljeno pričao francuski pisac Silven Pridom. Kao što se često dešava posle takvih razgovora – u skladu sa kapacitetima mesta na kojem se nađem – sa desetak pribeleženih naslova u sveščici uputio sam se u knjižaru, u ovom slučaju, Actes Sud, i osim Autoportreta pribavio i Dela (Œuvres).

3

Za razliku od Autoportreta, u Delima nema narativnosti ni u naznakama. Reč je o (numerisanom) spisku ideja za raznorazna vizuelna dela, od slike do instalacije preko hepeninga, video-rada, redimejda i filmsko-književnih okušavanja. Detaljne scenografije (poput ideje broj 125: „Na fotografiji je prikazano dvadeset osoba koje su se stisle jedna uz drugu, unutar kruga povučenog kredom odakle ih ništa ne sprečava da izađu. Okolo su okupljeni ljudi i gledaju ih“) smenjuju se sa direktnim instrukcijama (poput br. 139: „Zapali se lomača od šibica“) i inovativnim fizičkim intervencijama (203. „Litar vode se održava u vazduhu u obliku sfere zahvaljujući delovanju dva nasuprot postavljena ventilatora.“)

4

Sećam se svog prvog utiska, dok sam džepno izdanje prelistavao u knjižari: „Suludo!“ (Francuzi bi rekli: „Loufoque!“)
Sad, posle prevođenja, moram da popravim utisak. U Leveovom poduhvatu nema nikakve hirovitosti, ničega blesavog ili šaljivog. Projekat „Dela“ je, prosto, hiperracionalan. Svaka komika je slučajna (što joj, naravno, diže cenu).

5

Ako je čitalački susret s knjigom protekao u znaku zabave, iz prevodilačkog ugla rad na Delima bio je košmar.
Iz moje prevodilačke bibliografije, bio je najsličniji radu na romanu Locus Solus Remona Rusela (Službeni glasnik, 2012), u nekoj meri i Perekovoj knjizi Kakav mali moped s hromiranim guvernalom u dnu dvorišta (ARTO, 2018). Ovi autori su, nimalo slučajno, među Leveovim „svetionicima“.
Jedna od naročitih teškoća počiva u ekonomičnosti francuske rečenice. Pošto su u pitanju uputstva, autor teži da budu što lakonskija i baš zato ne odoleva nekim previše elegantnim, biranim sintaksičkim rešenjima koja podsećaju na latinski (na primer, ostavljanje prideva u apoziciji).
Druga njegova težnja od koje prevodilac dobija ospice jeste da jedno uputstvo, pošto-poto, stane u jednu rečenicu.
Ja sam se opredelio za to da fragmenti, baš zato što su uputstva, budu što transparentniji. Nisam se ustručavao da Leveovu ponekad dužu rečenicu iseckam na dve-tri, ako smatram da će tako opis biti prohodniji.

6

Za mene je druga ruka u prevodu ključna. Prva je često neujednačena, da ne kažem mlitava. Ono što joj objektivno najviše fali, u poređenju s drugom rukom, jeste makro-pogled na tekst.
Kad sam počeo da prevodim fragmente, mislio sam da bih mogao lagano da odradim svakog dana po dva-tri – kao što sam svojevremeno prevodio Sioranove fragmente iz Svezaka, na pauzi za kafu. Ali: moša. Eduarovi fragmenti nisu retoričke smicalice već stroge instrukcije s kojima nema zajebancije. Za poneku od njih trebalo mi je nekoliko sekundi, za poneku nekoliko dana.
Tek kad je došla druga ruka, uspeo sam da „čujem“ svoj prevod. Tada sam se opredelio da će većina instrukcija koje se u francuskom zadaju infinitivom biti izneta bezličnim prezentom u trenutnom vidu, kakav je karakterističan za kulinarske recepte ili matematičke zadatke.
Recimo, br. 35: „Uzmu se falsifikovani crteži modernista s početka dvadesetog veka, presaviju se i ubace u knjige u provincijalnim bibliotekama.“
Kada sam to utvrdio, druga ruka je zaživela i mogao sam tekstu da priđem gotovo kao da je moj.

7

Nije dovoljno (koji put to shvatam prevodeći) dobro razumeti original. Pa ni zavoleti ga. Niti ga po svim lingvističkim merilima egzaktno prevesti na svoj jezik.
Potrebno je, meni barem, osetiti ovakvu žišku, neki formalni tik za kojim se ruka može povesti, bilo da su u pitanju ritam, tempo, stil. To nipošto nije obrazac koji se slepo primenjuje već (blagi) osećaj da dok prevodite autora, uporedo i piskarate.
Taj „višak“ pritom ne može da se oseti u svakoj knjizi. Kod Emanuela Bova, na primer (Moji prijatelji / Arman), taj marker mi je bio takođe trenutni prezent (Prva rečenica knjige glasi: „Kada se probudim, usta su mi otvorena“); kod Anrija Kalea (Ofrlje kroz Italiju), trud oko izbora što nehajnije, a sočnije leksike; kod Siorana (Sveske 1957-1972), pokušaj da u rečenicu-fragment preslikam melodiju i intonaciju uzvika.
Najbolji izraz za ovo što pokušavam da opišem jeste mamac: prevodilac u meni oseća potrebu da ide za nekim formalnim mamcem, koji će mu pružati osećaj da je u svom radu uspeo. Potrebno mu je, izgleda, da mu se rad osladi.

8

Dela su mi nametnula možda i najveći prevodilački izazov dosad. U fragmentu broj 518 Leve nalaže da se od slučajno ubodene rečenice u knjizi napravi rebus. U francuskoj verziji, javlja se sintagma Portrait d’un inconnu („Portret nepoznatog“), što je inače naslov knjige Natali Sarot, još jedne Leveove „kume“. Ta sintagma se razlaže na smislene reči Pore-trait d’un-cône-U.
Ja sam morao da izmislim rebus na srpskom.

9

518. Rečenica se nasumice ubode u knjizi i transformiše kao rebus. Dobijena rečenica, koja zvuči isto, ali čiji se smisao promenio, ilustruje se fotografijom čiji je naslov početna rečenica.

Vedra veštica u prvom planu prikazuje nekoliko kofa, a u pozadini rublje na štriku uz koje čuči golub.

„Vedra“ su „kofe“; „veš“ je rublje; „tica“ je golub. 

10

„Malo je reći da je ovo bio pakleni posao“, pisao sam uredniku Novaku Guslovu, predajući mu tekst.
„Svaka konceptualna ideja ima svoju dinamiku. Svoj ritam, svoj tretman jezika. Jedna, na primer, bude običan opis, sledeća manje ili više prevodiva igra rečima, a ona tamo spisak koji se mora transkribovati i prebaciti u abecedni red.
Nekoliko puta sam opsovao. Ali u poslednjoj ruci sam osetio da je stvar pogođena, kao kad savladaš protivnika koga si proglasio nepobedivim.“

11

P.S. (E. P. P.)

Dela će se, uskoro, pojaviti u izdanju izdavačke kuće Red Box, sa predgovorom Luke Bešlagića. Kod istog izdavača možete naći Leveove knjige Autoportret (2023, u prevodu Milice Srdanov) i Samoubistvo (2024, u prevodu mom).

12

(PS 2)

Koliko mi je trebalo za rebus? Tri dana (otprilike).

© 2026 bsopunkt.rs