Kako nisam preveo Autoportret Eduara Levea
Ispričaću vam jednu prevodilačku dogodovštinu.
U decembru 2022, Maja Živković, urednica u Službenom glasniku, prihvatila je moj predlog da prevedem Autoportret Eduara Levea (P. O. L, 2005). Nije se, istina, još bila raspitala za prava, niti je Glasnikov izdavački odbor potvrdio njen izbor, ali pošto smo već zajedno uradili nekoliko knjiga (Ofrlje kroz Italiju Anrija Kalea), nisam sumnjao da će se projekat realizovati.
Bio sam u toku 2023. razvio ritual da u pauzi od nekog većeg prevoda prevedem nekoliko Leveovih rečenica. Tekst mi je olakšavao takvo sporadično uskakanje jer je lišen svake pripovedne niti. Mogao sam prevesti jednu ili deset rečenica i vratiti se prevodu narednog dana, ne morajući da čitam prethodno urađeno. Savršen za kampanjce!
Prolaze meseci, Maja se ne javlja, ja preveo više od pola knjige (pri čemu ne osećam nikakav umor) i dođe Sajam knjiga 2023. Banem tamo u četvrtak i na odeljenju za polovne knjige sretnem Boška (Drobnjaka) i Luku (Bešlagića) koji mi, maltene, uglas kažu: „Ej, da li si čuo da je izašao Leveov Autoportret?“ Pomislim da su se zeznuli. Proradi mi sujeta. Ko je za Levea čuo, ko ga je „gurao“ osim mene? „Objavio ga je Novak (Guslov) iz Red Box, hajdemo do njegovog štanda!“ Spustimo se momentalno i na štandu Red Box zateknem Autoportret, Leveov, u prevodu Milice Srdanov. Upoznam Novaka, ispričam mu svoju sagu: nismo mogli da se načudimo kako to da nam se, dok smo nosili isti projekat u glavi, putevi nisu nijednom ukrstili.
Bilo mi je na kraju drago što je Autoportret uopšte izašao na srpskom. Nisam se poneo kao uvređeni prevodilac kome su oteli „prćiju“. Pre svega zato što sam se uverio da je prevod M. Srdanov, iako prvi, veoma solidan. Na štandu smo se dogovorili da ću raditi Samoubistvo.
Istog trenutka sam prestao da prevodim Autoportret „za fioku“. Poslednja stranica dokumenta nosi datum 26. oktobar 2023, 15 sati i 10 minuta. Prva, neispravljena ruka. Kao i svaki slučajni uzorak iz Autoportreta, zvuči kao da savršeno zaokružuje njegov duh: to je magija ovog neponovljivog inventara, Leveove najvažnije knjige.
Da se 15. oktobra 2007. predomislio, Eduar Leve bi sada imao 61 godinu.
●
Na sreću, ne znam šta očekujem od života. Bojim se pogleda hipnotizera, pa i na fotografijama. Dešava mi se da se sretnem s ljudima kojima pripisujem hipnotičke moći, tad moram da pribegnem ritualu da bih izbegao njihove smicalice: da trepnem očima i uvučem vrat. Francuske reči koje izgovore Amerikanci navode me na smeh. Siromasi me ne plaše. Moji roditelji me ne guše. Krompir me uspavljuje. Jedan američki prijatelj poseduje vinil sa naslovom Music to Help You Stop Smoking, među numerama se nalazi i jedan medli Čajkovskog i Šopena. Imao sam ideju da napravim svoj Autoportret u vidu bombone, u kojem bi moja gornja usna bila naduta poslasticom koju prekriva. Ako dok ležimo posmatram lice moje družbenice naopačke, njena brada postaje čudovišni nos, a usta se pretvore u usta hendikepirane osobe, kad govori, obrnuta kretanja njenih usana sprečavaju me da pazim na njene reči. Ne osećam isti miris na francuskom i engleskom travnjaku. U pejzažu, ono što je daleko uopšte mi ništa ne govori. Kao adolescent, obožavao sam seriju fotografija jednog fotografa čije ime tad nisam znao, na njima se video Isus kako se vraća u obliku hipija i kako se tuče na smrt, godinama kasnije, otkrio sam fotografije Dvejna Mihalsa koje su mi se dopale, ali trebalo je da prođe još neko vreme dok nisam otkrio da je on ujedno i autor serije pod nazivom Christ in New York. U inostranstvu, ulica je izložba. Spiskovi onoga što treba da uradim su predugački. Kad legnem na javnom mestu, u park ili na plažu, prostrem se koliko sam dugačak, prekrstim ruke, lagano raširim noge, izgledam kao mrtvac ili hrist pao s neba, ponekad mi neko priđe da me pita da li sam dobro. Sve što pišem je istinito, ali koga briga? U supermarketu u inostranstvu pada mi na pamet pesma Kleša, Lost in the Supermarket. Teže mi je da jedem lošu hranu nego da gledam lošu sliku. Igrao sam se klikera. Igrao sam se piljaka, sećam se velike kapije, male kapije, mrtvačke glave i mnogih drugih figura čija sam imena zaboravio.
