Tag: francuska narodna biblioteka

Perek uputstva za upotrebu: Izložba u Francuskoj narodnoj biblioteci (13. X 26/14. II 27)

„Život je moguće podneti samo pod uslovom da ga posmatrate kao spektakl“, čitam u sveskama Pola Gadena iz 1932. i shvatam da se ova maksima skoro savršeno može primeniti na Žorža Pereka. Iako nisam ljubitelj psiholoških čitanja, dok sam dvanaestog oktobra prolazio kroz gužvu na izložbi Žorž Perek uputstva za upotrebu u Francuskoj narodnoj biblioteci, ključne Perekove opsesije – sklonost ka popisu i iscrpnosti – nisam mogao drugačije da rasvetlim.

Dugo sam konzumirao Pereka. U svakom slučaju dovoljno da utvrdim koliko je slojevit, drugim rečima, koliko puta je u svojoj „karijeri“ počinjao iznova da piše. Dok sam ga otkrivao, menjala se i moja recepcija. Danas mi, na primer, nije nimalo bliska legendarna kombinatorika koja se vezuje za roman Život uputstvo za upotrebu. Ne oduševljavaju me (više) detaljni nacrti koje je Perek zvao „skele“, u kojima je sebi unapred zadavao motive, citate koje će ovde-onde umetnuti, pa i njihov redosled u samom pisanju. (Previše mi to sada liči na prompt!) Činjenica da je napisao roman bez čuvenog slova E (Disparition) i sa čuvenim slovom E (Les revenentes), uz ostale slovne igrarije zasnovane na poetici stege, u okviru Radionice potencijalne književnosti (OuLiPo): sve mi to sada u najboljem slučaju vuče na pirotehniku. Možda bi folklor bio prava reč.

Zauzvrat, danas su mi beskrajno bliže Perekove vežbe iz što detaljnijeg i što objektivnijeg opisivanja neposrednog. Perek se može smatrati utemeljivačem discipline koju bih za ovu priliku mogao nazvati čist fristajl na ćošku dveju ulica sa olovkom u ruci. To su opisi u kojima nema ničega narativnog, nikakve romaneskne ambicije. Njihova najveća vrlina je iscrpnost koja je sama sebi svrha a ne funkcionalnost unutar neke pripovedne mašinerije.

Izložba u Narodnoj biblioteci pokazuje da se Perek upravo takvim pisanjem bavio većim tokom svog spisateljskog veka, daleko istrajnije nego što je radio na narativnoj fikciji. Većina tih knjiga i dalje čeka prevod na srpski. Uzgred budi rečeno, većina Perekovih rukopisa iz tog domena ni u Francuskoj nije objavljena i čuva se u Institutu za savremene rukopise (IMEC) u Kaenu.

foto bso

Ti Perekovi radovi se situiraju negde između pisanja, performansa i prostorne intervencije. Projekat Lieux (Mesta, 1969-1975) primer je dugotrajne discipline čiji zamah prevazilazi prosti proizvod u vidu teksta. Jedna od akcija prisutnih u Mestima sastoji se u sledećem: autor u određenom vremenskom periodu odlazi na tačno određene pariske punktove (recimo metro stanicu u Ulici Jussieu), opisuje ih s nogu, kratko, što šturije, i samo ono što mu upadne u oči. Zapis – koji naziva le réel – odlaže potom u koverat koji će ostati zapečaćen. Perek se potom, u pravilnim razmacima, vraća na isto mesto, vodeći računa da prođe dovoljno vremena da zaboravi prethodnu formulaciju, i ponovo sastavlja opis, koji će takođe odložiti u kovertu. „Projekat Mesta sam zamislio“, izjavio je Perek sedamdesetih u jednom televizijskom intervjuu, „kao svoju borbu protiv zaboravljanja.“

Iz ovog projekta nastali su kultni, najblaže rečeno međužanrovski tekstovi, od kojih ću navesti nekoliko najvažnijih. Sećam se (Je me souviens, 1978) je svojevrsna litanija fragmenata, nastala po modelu I Remember Džoa Brejnarda, u kojima Perek, proizvoljnim redosledom, niže sopstvene jezgrovite uspomene, trudeći se da u njima preovlađuje kolektivna memorija (meni su, naravno, uspeliji čim postoji i naznaka ličnog iskustva). Vrste prostora (Espèces d’espaces, 1974) su esejistička knjiga o prostorima počev od enterijera, preko eksterijera pa do kosmosa. Ovaj priručnik iz istorije doživljaja mesta toliko je uticajan da se koristi kao udžbenik na studijama istorije umetnosti i arhitekture. Najzad, Pokušaj iscrpljivanja jednog pariskog mesta (Tentative d’épuisement d’un lieu parisien, 1975) je najbolji primer vežbe iz neposrednog i simultanog pisanja. Perek je tri dana sedeo u Café de la Mairie na pariskom trgu Sen-Silpis i beležio sve što se dešavalo oko sebe.

Iako je projekat Lieux za njegovog života ostao nedovršen, Perek ga je smatrao svojim uspehom. Na osnovu IMEC-ovih arhiva, Žan-Lik Žoli priredio je na osnovu arhiva izdanje Lieux koje je 2022. objavio Seuil. To je i dalje samo jedan deo rukopisa.

Veliki broj dokumenata na izložbi ističe Perekovu bogatu vezu sa jugoslovenskim prostorima. Poznato je da je rukopis njegovog romana Atentat u Sarajevu ostao u Beogradu, kod prijatelja Miodraga Srbinovića. Objavljen je tek 2011, pošto ga je pronašao Perekov prevodilac na engleski i biograf Džordž Belos. Perek je od pedesetih do kraja života redovno dolazio u Beograd: tu su zabeleženi i neki fragmenti iz knjige Sećam se. Među tim dokumentima ima i potpuno neočekivanih linkova. Jedan od prvih Perekovih članaka, koji je potpisao pseudonimom Serž Valen, jeste prikaz knjige Milovana Đilasa, Besudna zemlja (objavljen 1959. u časopisu Lettres nouvelles).

Perek se celog života borio sa depresijom. Psihoterapiji je bio podvrgnut još kao tinejdžer. O tom iskustvu, na znatno distanciraniji način svedoči njegov roman Čovek koji spava (Un homme qui dort, 1967), po kojem je snimio i film. Perekovi roditelji, Icek i Cirla, ubijeni su u Aušvicu. Početkom sedamdesetih u listu Quinzaine Perek počinje da objavljuje, u obliku feljtona, roman W ili sećanje na detinjstvo. Tu je prvi put direktnije progovorio o sopstvenom detinjstvu i u logorima, ali ne u čistom autobiografskom registru već u sprezi sa fikcijom, zasnovanom na priči koju je napisao u detinjstvu. Godine 1971. Perek naglo prekida feljton i u martu mesecu pokušava da sebi oduzme život. Nakon toga će otpočeti drugu psihoanalitičku terapiju, sa Ž-B Pontalisom, koja će trajati do 1975, kada će roman i biti objavljen u obliku knjige.

Mnogi psihoanalizi skloni kritičari istakli su da odsustvo slova E u „Disparition“ siimbolički ukazuje na smrt Perekovih roditelja. Jer E, kad se sriče, čita se isto kao “eux”, što znači “oni”. Ne bih kao čitalac išao tako daleko u egzegezi. Ali, na stvaralačkom planu, čini mi se sasvim izvesnim da su okolnosti Perekovog odrastanja kod njega stvorile strah od praznine i da je, makar delom, s tim u glavi u svom pisanju tragao za totalitetom i iscrpnošću.

Perekovo delo je tako opisalo veliki luk i neosetno prešlo iz romanesknog ka non-fiction-u. Ako i zamislimo da je prvim vežbama posmatranja pristupio kako bi neke partije napisane „na živo“ koristio u romanima, možemo zaključiti da mu se s vremenom osladilo da samo posmatra i zapisuje, bez romanesknih zadnjih namera. Bilo kako bilo, njegov hod ka preciznoj ne-fikciji nauštrb izmišljanja i dalje utiče na francuske pisce. Bez paterna koji nudi knjiga Sećam se teško bi nastali Agrum Valeri Mrežen (2002) ili Dela odnosno Autoportret Eduara Levea (2002/2005). U produžetku Perekovog rada na Mestima treba situirati i dela Tome Klera, pomnog popisivača kako unutrašnjih prostora (u knjizi Enterijer, 2017), tako i eksterijera (u knjizi Pariz, muzej XXI veka: osamnaesti arondisman, 2024).

Po svoj prilici, Perek se, više nego romanopisac, u najvećoj meri ostvario kao inovator, pronalazač ideja koje su ispale toliko zarazne da su ih se (da citiram Remboa) drugi radnici morali poduhvatiti. Zbog toga je njegovo delo, čak i u svojoj nedovršenosti, najbolji primer potencijalne književnosti.

(C) bojan savić ostojić/bso-punkt 2026