redbox – bsopunkt.rs

Uroš Đurković: Delatnicima delatno deluju dela

ByAdminInDrugi pišuOnOctober 6, 2026October 6, 2026

Eduar Leve: Dela (prev. Bojan Savić Ostojić, Red Box, 2026)

Ništa vas ne može pripremiti na ovakvu knjigu. Ni teorijska potkovanost ni radoznalost. Nema prečice ili lozinke. Ne pomaže mnogo ni stručan žargon. Niti preteče, iako nije zgoreg ovde se setiti i fluksusa i grupe Oulipo, Alana Kaprova i Marine Abramović, Jana Fabra i Ervina Vurma. Jedino što je preostalo jeste upozorenje da se susrećete sa nečim zaista originalnim i neobičnim.

Ali – kako to inače biva kad je o nečemu novom reč – u osnovi se ne nalazi nešto nikad pre viđeno, već nešto poznato, ali prikazano na neočekivan način. Dela su, najkraće rečeno, zbirka od oko 500 umetničkih perfomansa. Uglavnom neizvedenih, a delom i neizvodljivih. Ponekad srećom. I kao što neko ko se bavi grafikom može da napravi izložbu ne od otisaka, već od matrica koje su poslužile da se otisak dobije, tako je Leve ukoričio ne svoja dela, već svoje ideje za njih. Time što su zabeležene, one su postale dela. Na taj način naslov koji zvuči sasvim neutralno i gotovo tehnički suv, ima dodatnu vrednost jer nije u pitanju jedno delo, već njihov zbir.

Nekim zlonamernim i neukim kritičarima – čijoj se grupi trudim da ne pripadam – moglo bi da zasmeta što su stavke u Delima numerisane. Svaka ideja za performans ima, dakle, svoj broj. Brojevi, međutim, nisu tu samo zarad indeksiranja, oni daju ritam formi, a forma i sadržaj se ne mogu odvojiti. Nizanje je poruka. Sam čin nabrajanja priziva nešto i religijsko i administrativno, čak i konzumerističko. On se tiče i poretka i besmisla. I na toj je granici Leve stalno, on sa sa apsurdom druži.

Leve je sasvim retka književna pojava, neko kome se književnost omakla, kome se desila, a ne neko ko je izgarao od želje da joj pripada. I sve što je za sobom ostavio po duhu je više konceptualna umetnost nego književnost. Ipak, nekim čudom, njegova dela nisu puke dosetke ili samodovoljni eksperimenti, ona su nešto što je i idejno i jezički uzbudljivo. Bilo da se govori o Autoportretu – briljantnoj knjizi asocijacija satkanoj od nehronološkog nizanja iskaza o sebi, srodnoj Džou Brejnardu i Džesiju Bolu, ili o Samoubistvu – kojim je, kroz naizgled distancirani inventar odsutnog čoveka, mrtvog prijatelja, Leve najavio i sopstveni suicid, koji će se zaista i desiti nekoliko dana nakon slanja rukopisa izdvaču – posredi su izazovna dela biranog jezika koja ciljaju na neposrednost.

Premda Delima 2002. godine počinje Leveov književni opus, ona su njegov srž i knjiga sinteze. Može se, štaviše, tvrditi da su i Autoportret i Samoubistvo njegove dodatne odrednice, kojima, doduše, nedostaje numeracija. Granica između života i teksta je tu posebno krhka, ali ne kroz samosažaljive tirade kojih je književnost danas puna, već kroz savez trezvenosti i igrivosti.

Svaka pojedinačna odrednica Dela funkcioniše i samostalno i u celini, ona je ujedno i ponuda za promenu medija, misaoni eksperiment, priča i najava priče. Leveova knjiga u celini dočarava stanje pre kao plodno tle za lančane reakcije, ona je zbirka ogleda iz eksperimentalne estetike. Ima tu i detaljnih uputstava za montažu, ispitivanja forme, realizovanih metafora, apsurdnih situacija, ali i proganjajućih motiva. A sve je to začinjeno – razume se – sa sasvim osobenim humorom, otvorenim za neprijatnosti.

Posebno je ovde zanimljivo opsesivno upućivanje na pitanja koja se tiču same umetnosti; na poigravanje sa autentičnošću, auratičnošću umetničkog čina i objekta i na problematizovanje originalnosti. Tako zapis br. 40 govori o izložbi lažnih falsifikata koji, pošto su dugo važili za kopije ili imitacije, na kraju dobijaju status umetničkih dela. S druge strane odrednica br. 413 šturo poručuje: „Muškarac brižljivo kopira apstraktne slike koje su izradili majmuniˮ, dok stavka 278 donosi uputstvo: snimiti dokumentarac o slikaru, ali tako da se ne pokazuje nijedna njegova slika.

Ipak, Leve se ne zadržava samo na slikarstvu. Građa za performans može da bude i književnost, filozofija, arhitektura, geografske zanimljivosti (poput praćenja gradova u SAD koji su imenjaci gradova u drugim državama), matematika, ljudska anatomija, pornografija, društvene igre, ali i, počesto naporna, ali fascinantna, poigravanja sa kombinatorikom. Sve ovo zahteva izuzetnu čitalačku kondiciju, zbog čega nipošto ne preporučujem čitanje ove knjige u jednom sedenju, već dozirano, pa i nelinarno, na preskoke. U suprotnom, očekujte ne samo konceptualnu glavobolju.

A tek poseban izazov ovakva literatura predstavlja prevodiocu, kao posebnoj vrsti čitaoca, a na napor treba odgovoriti posvećenošću, preciznošću i pronicljivošću, što je ovde u potpunosti zadovoljeno kroz još jedan pogodak Bojana Savića Ostojića, koji je srpskoj književnosti doneo čitavu reprezentaciju jedinstvenih književnih glasova francuske književnosti, te nakon Leveovog 533. fragmenta u kome se cela knjiga tumači kao sredstvo za performans, fali i dopuna, odrednica br. 534. koja bi sve to ponovila, ali u prevodu – jer dobar prevod predstavlja uvek i ponovo stvaranje.

Između Leveove ideje da za rad na sajtu sa nacrtima za izgradnju vanzemaljske ambasade (br. 513) i izgrađivanja kuće koje je naslikalo dete od tri godine (br. 24) pomišljam kakva bi se poigravanja, u Leveovom duhu, mogla načiniti sa pisanjem kritika. Možda ovo: napisati niz suprostavljenih kritika delima koja nisu napisana. A znam ko bi se u tome i oprobao.

Živimo u vremenu koje je nezainteresovano za susret sa samim stvarima, pa posežemo za brojevima, mišljenjima, izvodima mišljenja i sažecima izvoda mišljenja, kako bismo stekli utisak da smo sami do nečega došli. A svet nam izmiče. Dela, kao da to neće, kao da su sasvim nezainteresovana za to, kao da je to poslednja stvar koju bi afirmisala, poručuju: vratimo stvari u svoje ruke. Delujmo.

Tekstura/05.10.2026/(C)Uroš Đurković

Kako nisam preveo Autoportret Eduara Levea

ByAdminInFiokaOnSeptember 25, 2026September 25, 2026

Ispričaću vam jednu prevodilačku dogodovštinu.

U decembru 2022, Maja Živković, urednica u Službenom glasniku, prihvatila je moj predlog da prevedem Autoportret Eduara Levea (P. O. L, 2005). Nije se, istina, još bila raspitala za prava, niti je Glasnikov izdavački odbor potvrdio njen izbor, ali pošto smo već zajedno uradili nekoliko knjiga (Ofrlje kroz Italiju Anrija Kalea), nisam sumnjao da će se projekat realizovati.

Bio sam u toku 2023. razvio ritual da u pauzi od nekog većeg prevoda prevedem nekoliko Leveovih rečenica. Tekst mi je olakšavao takvo sporadično uskakanje jer je lišen svake pripovedne niti. Mogao sam prevesti jednu ili deset rečenica i vratiti se prevodu narednog dana, ne morajući da čitam prethodno urađeno. Savršen za kampanjce!

Prolaze meseci, Maja se ne javlja, ja preveo više od pola knjige (pri čemu ne osećam nikakav umor) i dođe Sajam knjiga 2023. Banem tamo u četvrtak i na odeljenju za polovne knjige sretnem Boška (Drobnjaka) i Luku (Bešlagića) koji mi, maltene, uglas kažu: „Ej, da li si čuo da je izašao Leveov Autoportret?“ Pomislim da su se zeznuli. Proradi mi sujeta. Ko je za Levea čuo, ko ga je „gurao“ osim mene? „Objavio ga je Novak (Guslov) iz Red Box, hajdemo do njegovog štanda!“ Spustimo se momentalno i na štandu Red Box zateknem Autoportret, Leveov, u prevodu Milice Srdanov. Upoznam Novaka, ispričam mu svoju sagu: nismo mogli da se načudimo kako to da nam se, dok smo nosili isti projekat u glavi, putevi nisu nijednom ukrstili.

Bilo mi je na kraju drago što je Autoportret uopšte izašao na srpskom. Nisam se poneo kao uvređeni prevodilac kome su oteli „prćiju“. Pre svega zato što sam se uverio da je prevod M. Srdanov, iako prvi, veoma solidan. Na štandu smo se dogovorili da ću raditi Samoubistvo.

Istog trenutka sam prestao da prevodim Autoportret „za fioku“. Poslednja stranica dokumenta nosi datum 26. oktobar 2023, 15 sati i 10 minuta. Prva, neispravljena ruka. Kao i svaki slučajni uzorak iz Autoportreta, zvuči kao da savršeno zaokružuje njegov duh: to je magija ovog neponovljivog inventara, Leveove najvažnije knjige.

Da se 15. oktobra 2007. predomislio, Eduar Leve bi sada imao 61 godinu.

●

Na sreću, ne znam šta očekujem od života. Bojim se pogleda hipnotizera, pa i na fotografijama. Dešava mi se da se sretnem s ljudima kojima pripisujem hipnotičke moći, tad moram da pribegnem ritualu da bih izbegao njihove smicalice: da trepnem očima i uvučem vrat. Francuske reči koje izgovore Amerikanci navode me na smeh. Siromasi me ne plaše. Moji roditelji me ne guše. Krompir me uspavljuje. Jedan američki prijatelj poseduje vinil sa naslovom Music to Help You Stop Smoking, među numerama se nalazi i jedan medli Čajkovskog i Šopena. Imao sam ideju da napravim svoj Autoportret u vidu bombone, u kojem bi moja gornja usna bila naduta poslasticom koju prekriva. Ako dok ležimo posmatram lice moje družbenice naopačke, njena brada postaje čudovišni nos, a usta se pretvore u usta hendikepirane osobe, kad govori, obrnuta kretanja njenih usana sprečavaju me da pazim na njene reči. Ne osećam isti miris na francuskom i engleskom travnjaku. U pejzažu, ono što je daleko uopšte mi ništa ne govori. Kao adolescent, obožavao sam seriju fotografija jednog fotografa čije ime tad nisam znao, na njima se video Isus kako se vraća u obliku hipija i kako se tuče na smrt, godinama kasnije, otkrio sam fotografije Dvejna Mihalsa koje su mi se dopale, ali trebalo je da prođe još neko vreme dok nisam otkrio da je on ujedno i autor serije pod nazivom Christ in New York. U inostranstvu, ulica je izložba. Spiskovi onoga što treba da uradim su predugački. Kad legnem na javnom mestu, u park ili na plažu, prostrem se koliko sam dugačak, prekrstim ruke, lagano raširim noge, izgledam kao mrtvac ili hrist pao s neba, ponekad mi neko priđe da me pita da li sam dobro. Sve što pišem je istinito, ali koga briga? U supermarketu u inostranstvu pada mi na pamet pesma Kleša, Lost in the Supermarket. Teže mi je da jedem lošu hranu nego da gledam lošu sliku. Igrao sam se klikera. Igrao sam se piljaka, sećam se velike kapije, male kapije, mrtvačke glave i mnogih drugih figura čija sam imena zaboravio.

Uskoro — Eduar Leve: DELA

ByAdminInDojavaOnSeptember 10, 2026September 10, 2026

Red Box, Beograd; preveo Bojan Savić Ostojić

Izvorno objavljena 2002. godine, knjiga Dela (Œuvres) Eduara Levea (Édouard Levé, 1965–2007) predstavlja inventar lapidarnih opisa 533 potencijalna umetnička rada, od kojih je autor nekoliko odista i izveo.

Već prva rečenica Dela sadrži metakomentar koji eksplicira koncepciju celokupne publikacije: „Knjiga opisuje dela koja je autor zamislio, ali nije realizovao”. U isto vreme, kao i svi drugi numerisani odeljci knjige, ta rečenica predstavlja i jedan književno-umetnički rad, koji postoji kao samostalna, po sebi dovoljna celina. (Možda je, paradoksalno, od svih opisanih, ali neizvedenih radova u Delima, ovaj pod rednim brojem 1 najbolje uspeo u svojoj realizaciji.)

Poznati trodelni stejtment američkog konceptualnog umetnika Lorensa Vinera — „1. Umetnik može da realizuje rad; 2. Rad može da realizuje neko drugi; 3. Nije nužno da rad bude realizovan” — relevantan je i za razumevanje Leveove knjige. Treća Vinerova rečenica razmatra jednu tipično konceptualističku mogućnost – da umetničko delo može postojati samo kao zamisao, a ne i kao fizički proizveden objekt.

Upravo na tom tragu Leve istražuje jedan od fundamentalnih estetičkih problema, koji ima skoro platonistički prizvuk: rascep između ideje i njene materijalizacije. Jer, ostvarenje jednog umetničkog rada, njegova realizacija, kao da po pravilu predstavlja izneveravanje one izvorne zamisli, najčešće se ne podudarajući sa tom prvobitnom koncepcijom. Stoga je nekada možda najbolje zadržati se na nivou ideje, koja se, u Leveovom slučaju, pojavljuje kao već elaborirani tekstualni materijal.

Eduar Leve svoj neobični kompendijum konceptualnih radova ispisuje preciznim jezikom u kojem, osim retkih izuzetaka, nema ničeg tradicionalno narativnog. To su klinički hladne instrukcije jednog objektivističkog diskursa, o kojem su možda maštali i pisci francuskog novog romana još polovinom prošlog veka, ali koji ipak nisu mogli da primene u svojoj tekstualnoj praksi, zadržavajući i dalje prevashodno književni jezik i držeći se romaneskne forme. Tako, umesto srodnosti sa književnim pismom, Leveov jezik i njegove neutralne formulacije (kao što su „naslika se”, „napravi se”, „fotografiše se”) mnogo više podsećaju na pisane instrukcije za realizaciju radova u duhu neoavangardnog pokreta Fluksus — instrukcije koje, u krajnjoj instanci, i same predstavljaju umetnički rad.

Luka Bešlagić

Eduar Leve

DELA

preveo s francuskog Bojan Savić Ostojić

Red Box, Beograd, 2026.