Tag: rue legendre

Što čovek prepešači, to i zna

Isidora Sekulić (Pisma)

1

Na početnu tačku polazim iz ulice Damremon, osamnaesti arondisman. Zastajem na ćošku sa ulicom Markade da propustim devojku. Mlada crnka nosi muški zeleni sako, muške zelene pantalone, filter među zubima – rola hodajući! – i upravo zamiče u ulicu Ežena Karijera. Da se ne snabdeva možda u Guerrisol-u? U tom sekond handu sam pre neki dan nabacio dva sakoa za po deset evra.

U romanu Robovi (Les Forçats) Bruno Žiber spominje da su on i Eduar povremeno odlazili u tu ogromnu prodavnicu prnja tragajući za najbizarnijim odevnim predmetima. Nosili smo ih mesec-dva, piše Bruno, posle čega su završavali u kantama.

Ni pet minuta kasnije stižem u ulicu koja nosi ime Ležandra, francuskog matematičara (1752-1833), u 17. arondismanu. Ispred broja 196 leži brdo izbačenog nameštaja, knjiga (na engleskom i portugalskom) i dokumenata, uveliko propalih. (Nisam mogao da ne pročitam naslov jednog biltena: Making Money From Producing And Delivering Advertising Leaflets Working From Home.) Plavuša u tankom plavom sakou pravi puš-pauzu na minijaturnoj terasici na broju 177 u društvu telefona. Druga, s kojom se mimoilazim, nosi telefon u jednoj ruci, u drugoj pecivo. Da bi me izbegla, pravi plesne pokrete (oslanja se na jednu pa na drugu nogu nejednakom težinom).

Slabo me šta obraduje više od prizora otpada iz daljine. Ispred broja 150, sad, opet nameštaj (rastavljen), tepisi (urolani), knjiga nema. Po mnogo čemu – natpisima na kafićima, ponegde i dvojezičnim – zaključujem da je Ležandrova portugalsko-brazilska ulica. Očito je danas dan za izbacivanje kabastog otpada u kvartu Batinjol. (Beleška od sutradan: takav je svaki dan.) Ispred broja 126 (na fasadi natpis Henri Senet – architecte – 1910), tik uz stanicu za punjenje električnih automobila: ostavljena dečja kuhinja. Na ćošku sa Rue Lemercier, firma „Les Puces des Batignolles“, Batinjolski buvljak: ali džabe se oduševljavam. To je samo ugostiteljski lokal.

Broj 90, prva Eduarova adresa, nalazi se na ćošku sa Trifoovom ulicom. Ulazna vrata su velika, siva, sa crnim, kitnjastim ornamentima koji su tako gusti da zaklanjaju staklo. Stara četvorospratnica je verovatno iz pedesetih, ako ne i predratna. U prizemlju se skućila Galerija dirljivih predmeta (Galerie d’objets touchants), a ispred je parkiran kombi Clan della Musica.

Prelazim ulicu jer je preko puta, ispred broja 75, izbačen francuski ležaj sa crnim dvosedom. Oba elementa su rastavljena i uspravljena uz fasadu. Odatle slikam fasadu broja 90. Zvanično sam stigao na početnu tačku svog pešačenja.

2

Živeo je u Ležandrovoj broj 90, piše Bruno Žiber, a ja u ulici Lakroa 45, u istom pariskom arondismanu. Bilo je dovoljno da se uz svoju uličicu popnem do avenije Sent-Uan, potom skrenem levo sve do raskrsnice sa Ležandrovom da bih se našao ispred njegove zgrade.

Polazim tačno u 10.28. Trasa do ulice Svetog Sebastijana 7, u jedanaestom arondismanu, treba da me vodi kroz osmi, drugi i treći arondisman. Spuštajući se niz Ležandrovu ulicu, nailazim na prvi skver, prvi punkt prijatan oku: Place du Dr Félix Lobligeois, kod crkve Sainte Marie des Batignolles. Na trgu Feliksa Lobližoe, piše Bruno, odlazili smo u čajdžinicu sa zidovima u lamperiji iz koje je izbijala provincijalna atmosfera, kako zbog mirisa maslaca, tako i zbog prisustva mlade konobarice u crnoj suknji i sa belom keceljom. Tek pošto sam pošao planiranom trasom, ukazalo se sunce. Prelazim most preko pruge da bih skrenuo levo u Rue de Rome. Deo kvarta Batinjol koji je ostao iza pruge ukazuje se u poprečnom preseku. Ulica je pusta. Sunce mi tuče pravo u oči. Iako mapa predlaže da nastavim pravo, skrećem desno, u uličicu Rue Dulong.

Bez mnogo osnova mislim da sam zabasao u klasične međukvartovske puste deonice, tranzitne prostore. Baš tad mi se na putu nađe bačeni krš. Ispred broja 4 zatičem nekoliko trulih dasaka i elemenata sušilice. Ne vraća mi se u Rue de Rome, pa iz Dulong brišem levo u Rue des Dames (sve te ulice za koje sam čuo u metrou!), zatim desno u Rue Beudant. Na skretanju se našla živopisnija gomila: niska otvorena polica, ucvoljani tepih, komponente kompjutera, rasute posvuda, manji sivi bojler i nešto što nisam uspeo da identifikujem, a najviše liči na šivaću mašinu.

U glavi, iako sam se sklonio s direktnog udara, kreće Pulp, „Sunrise“, nezvanični hit meseca. Više puta sam, piše Bruno, brojao korake koji me razdvajaju od vrata njegove zgrade. Bilo ih je otprilike 450, ali zavisno od dana i tempa mojih koraka, broj je varirao. Osmislio sam igru: da prilagodim korake da bih došao do okruglog broja. Za nju se zainteresovao i Ed, čije su noge bile iste dužine kao moje.

Uhvatio sam samo delić Boulevard des Batignolles što vodi ka šetalištu Jacques Hébertot, a u produžetku ka Rue de Rome, u kojoj i dalje sve pršti od sunca. Veliko zdanje s desne strane liči na srednju školu. Vraćam se uz bulevar: to je gimnazija Chaptal (Lycée polyvalent). Ispred je dvadesetak učenika, čine dve guste grupe između montažnih metalnih barijera. Neki među njima nose transparente, kojih ima i na fasadi. U prolazu uspevam da pročitam dva; jedan poručuje: Fashion Facho, drugi: La police nous protège ça crève les yeux („Policija nas štiti, oči otpadoše!“). I pored gužvanja, prolazim kroz grupicu, koja se nerado rasklanja. Skrećem levo u Rue Andrieux, srećan što se danas dešava još nešto osim moje šetnje.

Na trgu Jean-Pierre Lévy sedam (prvi put) na klupu. U Rue de Constantinoples, ćoškovi zgrada, najmanje iz pedesetih godina, zastrti su ogromnim crnim paravanima koji su drvenim daskama pričvršćeni za zidove. U sredini među zgradama je rupa, ograđena, obrasla travom. Nigde nema naznaka da će na tom mestu nešto da se gradi. Ustajući, na trotoaru zatičem natpis: Pourquoi ne pas retirer ton masque social? („Zašto ne skineš svoju društvenu masku?“)

Zajedno sa zelenim đubretarskim kamionom, skrećem desno u Rue de Constantinoples. Na kamionu naizmenično piše Patience pa Collecte. Pošto sam brži od njega, skrećem levo u Rue Larribe koja vodi do Rue du Rocher. Na ćošku, deca predškolskog uzrasta mašu crtežima i u pratnji vaspitačica polaze u šetnju. Na žutim prslucima im piše Kipsta. I vrtić vežba za veliki protest sedamnaestog?

U ulici Ležandr, piše Toma Kler u noveli „Ko je ubio Eduara Levea“, jedna velika buržujska prostorija služila mu je kao prljavi atelje. Bruno daje više detalja: Zidovi su bili goli kao u bolnici ili manastiru.

Nisam primetio da sam već neko vreme u osmom arondismanu. Žurim, takođe na prvi pogled, da mu prikačim epitet buržujski. U okolini, s obe strane ulice, dok uzimam gutljaj vode, čuje se vežbanje klavirskih skala. Odakle mi je poznata ova kupola desno, što se ukazuje dok prelazim most preko pruge, na ćošku sa Rue Madrid?

U ovakvim delovima Pariza, među zgradama višim od pet spratova, osećam klaustrofobiju. Kao da se krećem izuzetno uskom klisurom unutar visoke tvrđave koju čine osmanovske zgrade. Ulazim u Rue de la Bienfaisance i shvatam da je ono zdanje crkva Svetog Avgustina. Nalećem na još jednu srednju školu, Lycée polyvalent Racine. Situacija je na prvi pogled daleko mirnija od gimnazije Šaptal. Ispred, na ogradi, sedi troje srednjoškolaca. Izgledaju kao da su prvi stigli na veliko okupljanje.

U izlogu knjižare „La Procure“ u Rue de Laborde istaknuta je katolička literatura (malo za starije, malo za decu). U svetovnom odeljku u prvom planu stoje favoriti za Gonkura, Filip Ženada i An Godar, a desno sveska časopisa L’Herne posvećena Edgaru Morenu. Prati ga geslo „Nema rešenja, ali postoji put“. Previše apstraktnom da bih ga potpisao.

Kod stanice Sen-Lazar nastavljam uz Rue de Rome, kojoj po svoj prilica nema kraja. Da li da kažem uz ili niz? Predlog zavisi od subjektivnog osećaja. Da se vraćam kući ovuda, sigurno bih rekao uz. Neka bude niz jer me ova ulica vodi ka cilju.

Bližim se velikim bulevarima. Ispred restorana Triadou Haussmann konobarica, čekajući goste, sipa nikotin u svoju elektro-cigaretu. Kafić kod stanice Havre-Haussmann zove se Non coupable („Nije kriv“): podseća me na „Sumnjivo lice“ u Valjevu, kafanu koja se nalazi preko puta Okružnog suda. Na ćošku sa Rue de Provence reklama veličine dvospratne zgrade: „OGIC renovira 11.200 m² kancelarijskog prostora za račun Union Investment Real Estate.“ Skrećem levo u Osmanov bulevar, Boulevard Haussmann. Ispod pomenute reklame spava beskućnik (pod belim jorganom).

Naroda neuporedivo više nego u 17. arondismanu. Čekajući na pešačkom, tamnoputa plavuša đuska javljajući se poznaniku s druge strane Rue des Mathurins. Ukazuje se Opera. Gde je otpad? Taman kad sam pošao da napišem kako me prati simpatičan crnobeli pas, devojka pored mene (ruku skrštenih zbog vetra) kaže mu: „tlik tlik tlak“ Na telefonu, pre nego što bi mi se obratio, piše Toma Kler, ustima je pravio zvuk koji nam je služio kao signal, repetitivno pucketanje jezikom uza zube, a unutar obraza, nešto poput tlik tlik tlik.

Hodam već pun sat (11²⁸). Kod marketa Auber prelazim na levu stranu Bulevara, bliže Operi. Ovuda sam sigurno prošao 2006, kada sam iz ulice Jean-Jacques Rousseau pešačio do 18. arondismana i Monmartra. Ne sećam se da li sam se peške vratio nazad niti da li me je trema prošla. Da li je ovo pešačenje za Eduara prilika za „moju istoriju Pariza“? Možda, ali samo u stišanom režimu.

Opet potreba da šmugnem u manju ulicu, mimo trase koju ispisuje mapa, dalje od sunca i naroda. Ali pošto sam na raskrsnici velikih bulevara, nema alternativnog puta. Ulazim u Boulevard des Capucines i shvatam da sam u drugom arondismanu. Dok prelazim Rue de Paix, desno vidim Vandomski trg. Slavoluk prepoznajem iz enciklopedije Dječje sveznanje.

Sećam se ulice 4. septembra u koju sam upravo ušao: pamtim je kao podugačku. Čim sam pobegao od bulevara, vraćam se projektu „jurim krivine“ i upadam u uličicu Louis le Grand. Sa desne strane skele, građevinari i veliki providni transparent „Pozorište je ovde“. (Nigde ne vidim ulaz niti bilo šta što ukazuje na prisustvo pozorišne sale.) Skrećem levo u ulicu Danielle Casanova, pa desno u Rue du Marché St. Honoré, do istoimenog trga.

I tako sam zabasao u prvi arondisman, podaleko od ulice 4. septembra. Krećem levo ulicom Gomboust, prelazim Avenue de l’Opera, s pogledom na Luvr. I dok skrećem u Rue Thérèse, setim se: danas je dan Svete Tereze! Obilazio je, piše Toma Kler, svingerske klubove u Terezinoj ulici. Izbegavajući čistača koji metlom tera vodu, skrećem desno u Rue Sainte Anne, svesno se udaljavajući od trase, i primetim da je u produžetku Palais Royal, moj prvi pariski punkt, zajedno sa Comédie française. Nas nekoliko studenata iz celog sveta su 2006. smestili u neki smešni hostel u Rue Jean-Jacques Rousseau, gde je prenoćište bilo 25 evra. Sećam se jer sam doplatio dva-tri dana pošto su svi otišli, da se odmorim od grupe. Koliko je sad? Sigurno ne manje od 75.

Skrećem levo u Rue Molière. Ispred koleža Žan-Batist Poklen, natpisi „Inkluzivnost“, „Ne izbacivanju“, „Vratite nam naš kolež!“ Sedam na klupu (drugi put) na Place Mireille. Ubeđen sam da je glavni razlog mog hodanja do osamnaestog arondismana pre 20 godina bila trema od Pariza. Možda usput objasnim i samom sebi šta to znači. Upućujem se ka Rue Richelieu skrećući desno u Rue des Petits Champs, pored biblioteke Rišelje, po granici između 1. i 2. arondismana. U izlogu INHA ((Nacionalni institut za istoriju umetnosti) okačen poster Soutien aux lycéen-еs („podrška učenicima/cama“). Sedeći na dvosedu, tip jede sam u izlogu s pogledom na zidinu biblioteke.

Nedavno sam nabasao na pariske beleške iz 2006. Vodio sam ih na zasebnim listićima, s idejom da ih nekad povežem, što se nikad nije desilo. Nisam imao volju da ih čitam. O tom boravku sam naučio reč dégueulasse, u toku svađe mojih prvih domaćina gastarbajtera koja se vodila na srpsko-francuskom.

Umor u nogama i leđima. Konačno se vraćam u ulicu 4. septembra, i to kod Berze. Pre dvadeset godina sam je slikao, idiotom, kao da je nešto važno. Ulazim u Rue Réaumur, koju sudeći po planu zadugo neću napustiti, kao ni drugi arondisman. Sredovečni debeljuca na podnevnoj pauzi (12 10) nosi kafu za poneti i u sebi gunđa. Po glavi mi se još vuče Pulp, „I used to hate the sun“, dosadio mi je. Hoću da me zarazi zviždukanje jednog radnika s gradilišta ispred broja 105. Na televiziji, kod metro-stanice, „Ko će na proteste 17. oktobra?“

Sedam (treći put) na klupu kod lokala Sheesh u Rue Réaumur. Momak iz lokala nudi pileći file prolaznicima na degustaciju. Ženi koja se femka jer je poslednji komad kaže: Allez! Na drugoj strani ulice najzad vidim krš, najbogatiji dosad. Daske; registrator; kora od banane; raspadnuta siva skalamerija sa elementima koji podsećaju na tuš. Je li to možda đakuzi? Obilazim oko gomile da je sagledam iz svih uglova. Oduševljava me što ne prepoznajem sve bačene predmete. Čim nema smeća, pada mi na pamet da ujurim krivinu: skrećem desno u uličicu Dessoubs.

Skrećem levo u Rue Saint Sauveur. Na ćošku sa ulicom, na dasci ispred gomile šuta piše: 17/10 ACAB (sutradan ću saznati da to znači All cops are bastards). Devojci ispada karmin. Saginje se po njega ne skidajući pogled s telefona. Starica u crvenom priča sa sobom gurajući beli kontejner za staklo. Sve žene nose roze mašnice na reverima.

Još jedno levo skretanje, u Rue Saint Denis. Da nisam sebi zadao cilj, teško bih se nakanio u ovakvu šetnju (opet sam u Reomirovoj ulici), ali opet, nema boljeg načina da prođem kroz grad i da ga dublje osetim. Krugovi po sopstvenom kvartu liče na zatvorske šetnje. Možda bih mogao sebi da zadam proizvoljan cilj, da ubodem nasumice tačku na planu Pariza? Interesantno zvuči – ali ne bi radilo. Ovo pešačenje za Eduara mora da se desi tačno danas, tačno u ovim koordinatama. Danas hodam baš zato što u tome nema ničeg proizvoljnog.

Ulazim u treći arondisman. Kad hodam, vidim samo ono što ne mrda: zdanja, robu, ljude na pauzi koji puše i ćute. Ne čujem šta ljudi govore. To je privilegija posmatrača koji sedi. Sada sam više posmatrač-spektakl.

Bližim se ćošku Arts & Métiers, ulica Réaumur uskoro će se pretvoriti u Rue de Bretagne. Ispred broja 24  pozamašan krš. Urolani, smočeni tepih; mali radijator na ulje (nikad nisam video manji, od četiri rebra); kišobran; čajnik (leži u neprirodnom položaju); paletica (obaljena, da zauzme što manje mesta) i poklopac plave kutije za alat (bez kutije). Pa opet ova gomilica izgleda kao da je bačena sa visine i rasturila se na sve strane. Kad bi je neko snimio dronom iz ptičje perspektive, odozgo bi video cvet.

Za osam minuta, kaže mapa, stižem na cilj. Jednim delom, ispod torzoa, mislim dobro je. Drugim, gornjim, kad pre? Da sam poneo ćaletove patike, još bi mi se hodalo. U glavi konačno više ne ide Pulp nego „Helen Keller“, pesma Dobrog Isaka. (Zbog rečenice ne čujem šta govore.)

Reklo bi se da sam stvoren za ovakva hodočašća. (Iza ove reči stoji dobra ideja, samo što je religiozni kontekst guši. Iz njega pršti predrasuda. Kao da mi bezbožnici nismo sposobni da hodamo nečemu u čast.) Pre dvadeset godina tako sam nemilice šipčio od Latinskog kvarta do bolnice Port Royal (Cochin) u 14. arondismanu. Mislio sam da ću tamo naći Rasinov grob. Sestra koju sam zatekao u hodnicima bila je fina pa mi je pokazala neki prozor u unutrašnjem dvorištu. Tamo je Paskal napisao Misli. Sad, tek sad mi pada na pamet da je to smislila na licu mesta.

Najzad sam u Rue de Bretagne. Žuljaju me mali prsti na nogama. Nisam se proslavio izborom obuće. (Duboke patike kod svaštara u Rue de Poteau, 19 evra). Kraj, koji nazivaju Enfants rouges, prilično je upicanjen. U knjižari Comme un roman istaknuti su naslovi „Protiv ekstremnog bogatstva“ i „Oni nisu ekstremni desničari, oni čine ekstremnu desnicu“. Svi s kojima se mimoiđem radije skreću levo. Zašto?

Prelazim Rue de Turenne, pravo ka Rue Froissart. Malo mi se šonki. Trudim se da zbog toga ne smandrljam kraj trase. Da sam kartograf, sigurno bi mi trebalo isto vremena da iscrtam ovu trasu i da je ishodam (uvek bih se opredelio za hodanje). Mladić s cigarom u kljunu podiže s telefona izbuljen pogled ka stvarnom svetu (meni).

Na ćošku sa Boulevard des Filles du Calvaire oseća se da počinje novi arondisman. Dobro je shvatiti bulevare kao pauze, odmorišta između različitih gradskih četvrti, ničiju zemlju. Ispred prodavnice Bonton, aleluja: gomila otpada, ali tematska: u pitanju su samo kartonske kutije.

Dok se bližim cilju, primećujem da usporavam, ne zbog umora. Klošar priča sam sa sobom pribijen uz dragstor nedaleko od metro stanice. Klupe, koje gledaju ka stanici, zauzeli su par i devojka. Ima mesta za mene (da se spustim četvrti put), ali mi se ne gura. Ako sednem, ako samo savijem nogu, upišaću se.

Prva levo je ulica Saint-Sébastien. Vraćam se nekoliko koraka unazad da snimim ulazak u nju.

3

U Rue Saint-Sébastien, piše Tom, glavna i jedina prostorija, po dužini, imala je sedam prozora. Postavio je disko kuglu na plafon koja je leti privlačila muve.

Sudeći po prvim brojevima, ulica Svetog Sebastijana je zanatlijsko-ugostiteljska. Čitav kompleks na levoj strani posle Rue Amelot pokrivaju skele i providna mreža. Građevinara nema. Odmah posle skela stoji broj 7.

U jednom trenutku, piše Bruno, Edu je dosadilo da živi usred rezidencijalnog kvarta bez identiteta. Hteo je da se preseli u blizinu galerija koje su većinom početkom 2000-ih godina napustile 13. arondisman i Bastilju i preselile se u centru bliži i luksuzniji kvart Mare.

Zgrada izgleda novije i očuvanije od Ležandrove 90. Četvorospratnica je. Vrata su joj široka, kolska, plave boje, u raznim nijansama, više puta prefarbana. Jedan fenjer, bolje rečeno kandelabr, stoji na drugom spratu, uz prvi prozor s leve strane. Svi prozori imaju malu ogradu: kombinacija drveta i gvožđa sa ornamentom koji je svedeniji nego u Ležandrovoj ulici.

Podnožje zauzima napušteni lokal sa zelenom fasadom. Unutra su zidovu zguljeni, ali su ostali zastori. Ne mogu da prokljuvim šta je bio, ali je malo izvesno da je restoran. Uostalom, od tog broja nadalje uz Rue Saint Sébastien gužva se proređuje, vreva se stišava, počinju kancelarije. Čuju se samo građevinari sa susedne zgrade. Vratili su se sa ručka i već se koškaju dok jedan drugom dobacuju šut.

Tačno je 13.10. Od Ležandrove 90 do ulice Svetog Sebastijana 7 trebalo mi je dva i po sata, odnosno 11.173 koraka.

U ovoj zgradi, tačno pre devetnaest godina, Eduar Leve je sebi oduzeo život.

3bis

Vraćam se kući i imam šta da vidim. U priči „Čovek koji je ubio Eduara Levea“, Toma Kler navodi da je Eduar živeo u Ležandrovoj broj 99, na uglu sa ulicom Lekont.

Instinktivno verujem njemu. Kad na planu proverim put do Edijevog stana kako ga opisuje Bruno u Robovima, primećujem da se malo zeznuo. Iz Ulice Lakroa ne može se ući u Aveniju Sent-Uan, samo u Aveniju Kliši. Odatle je potom lako šmugnuti u Ležandrovu. Malo sam se smorio utvrdivši grešku u koracima, ali bože moj. Rešio sam da je sutradan ispravim.

Sutradan, šesnaestog oktobra, pre 10, odmah posle prve kafe, spuštam se do Ležandrove 99. Za razliku od jučerašnjeg hodanja, kad sam sa sobom vukao jaknu, sad se junačim i idem samo u tankom džemperu. Prehladno je za to. Usput prelazim Aveniju Sent-Uan, pa Kliši, shvatajući da je Bruno svoju trasu zabeležio po sećanju. Nekako se osećam ponosnim što sam pogrešku utvrdio hodanjem, a ne proveravanjem mape. „Što čovek prepešači, to i zna“, kaže Isidora Sekulić.

Prava Eduarova adresa nalazi se sa desne strane ulice, na ćošku sa Lekontovom. Četvorospratnica je, kao i sve zgrade u ulici. U podnožju se nalaze dekoraterska radnja „Asseyons-nous“ i prodavnica bicikala „Cyclobike“. Vrata su uža od onih u Svetom Sebastijanu, svetlozelena, sa istom ornamentikom na prozoru kao u broju 90.

Pitam se da li je Eduarov prozor gledao na ovu ulicu. Voleo bih da je bio smešten na zabatu, gde se nalazi jedina terasa na kojoj se može sesti.

Bojan Savić Ostojić
15. oktobar – 16. oktobar 2026, Pariz

Literatura

Bruno Gibert, Les forçats, Olivier, 2019.

Thomas Clerc, « L’homme qui tua Edouard Levé », L’homme qui tua Roland Barthes et autres nouvelles, Gallimard, 2010.