Žil Renar: Dnevnik (1887-1910) – odlomci
preveo s francuskog
Bokara Savić Ostojić
Piše mi danas drugarica Jelena (Mladenović) i sasvim usput, takoreći, između redova, čestita mi Međunarodni dan prevodilaca (da li se D piše velikim slovom? Ili P?).
— To danas? (odgovorim eliptično Jeleni) Ako sam i znao (dodam) onda sam zaboravio, kao država prevodioce.
Nešto kasnije, javlja mi se Milovan (Novaković), poznanik iz Podgorice: pričamo o Brkici Vukoviću, Davidu Albahariju i naravno — svak na svoju vodenicu tera — dođemo do teftera.
Milovan je oduševljen Žozefom Žuberom, čije je sveske u mom prevodu čitao u Poljima, čak su mu bolje od Kolridžovih: ja se, šta mislite, zainteresujem i odmah priupitam: da li si se možda sreo sa Dnevnikom Žila Renara — kako sam ono tačno rekao? — « koji je mnoge pisce oterao u pisanje svezaka » (Maltene Otac Mnogih Naroda!!) —
Milovan veli ne, na šta ja spremno odgovorim: « Evo, u čast tvog javljanja, dragi Milovane, i zato što je danas Dan prevodilaca — iako ne verujem ni u kakva obeležavanja — večeras ću na svom sajtu objaviti odlomke iz Renarovog Dnevnika.»
Odlomci su izvorno objavljeni u Poljima br 532 (novembar-decembar 2021), u okviru feljtona, “Tefteri”. Prati ih moj tekst « Piši samo kad se umoriš od gledanja ».
*
1889
30. septembar
Ideal spokoja je u mački koja sedi.
1894
1. maj
Ako drugi išta pobuđuju u nama, to je rđav nagon za posedovanjem; dovoljno je da provedemo trenutak kod njih da bismo odmah poželeli da budemo kod kuće.
8. maj
Ali gospodine, kada bi oluja odnosila toliko žrtava, po pariskim bazarima već bi se dali naći gromobrani za dvadeset devet sua!
11. maj
Sve u svemu, ja ipak pišem ljubazna pisma. Kad bi ljudi znali to, želeli bi samo putem prepiske da me upoznaju.
16. maj
Nije dovoljno biti srećan: potrebno je još da sreća zaobiđe druge.
17. maj
Učiniti nešto sa strahom da se ubije tele, pas, ptica, buba, cvet, povrćka, nekakva trava, i sa strahom da se hoda po zemlji.
22. jun
Definitivno, ono što me sprečava da se divim Baresu jeste činjenica da je samo nekoliko godina stariji od mene.
4. jul
Čuvao je onaj mirni izraz svojstven velikoj naciji.
11. jul
Šta radi ptica dok traje oluja? Ne hvata se za granu već prati oluju.
1895
1. januar
Pregled godine. Nedovolјno radio: previše se suzdržavao. Jer ja, koji sam u životu pretežno izdašan, koji se odveć živčano trošim, u književnosti, čim se dohvatim pera, počnem da oklevam, postanem previše svestan. Više ne vidim lepu knjigu već lošu stranicu koja bi tu lepu knjigu mogla da pokvari i koja me sprečava da pišem. Ponavlјati samom sebi da je književnost sport, da u njoj sve zavisi od metode koja se danas zove vežbanje. Nema opasnosti da ćemo prevazići svoje granice izdržlјivosti.
Nedovolјno izlazio: treba se susretati s lјudima da bismo ih stavili na mesto koje zaslužuju. Previše prezirao novinarstvo, sitne, dosadne poslove, čvrge sudbine. Nedovolјno čitao grčku književnost, premalo latinsku. Nedovolјno pucao i vozio bicikl: podvrgnuti se i jednom i drugom do mučnine. Moždani napor se nakon toga čini kao nekakav spas u manastiru u kojem se može umreti.
Sve više egoista: neizbežno. Raditi na spolјašnjosti, pokušati da sreću nađem samo u ugađanju drugima. Previše se plašio da se divim knjigama ili nečemu što je neko učinio. Kakva manija: obraćati se lјudima biranim rečima a imati želјu da ih zagrliš! Previše tražio od prijatelјa, licemerno, da hvale Riđana. Pustiti stvari da idu svojim tokom. Nakon obavlјena posla, ono dobro što smo očekivali ne dolazi, ali dolazi onaj koga nismo čekali. Postoji pravda, ali onaj koji je donosi zanima se nečim drugim. To je jedan veseli sudija koji nam se ruga, koji nas nasamaruje, ali koji se, kad se sve uzme u obzir, nikad ne vara.
Previše jeo, previše spavao, previše se plašio oluje. Previše trošio: nije stvar u tome da se zarađuje mnogo novca već da se malo troši.
Previše prezirao tuđe mišlјenje u važnim pitanjima, previše se obraćao drugima u neozbilјnim. Treba li izaći u ovom kaputu, staviti cilindar? Biće kiše, ali ja neću da uzmem kišobran jer imam lep štap i hoću da ga vide.
Previše se radovao sažalјevajući tuđu nesreću. Zauzimao pozu čoveka sigurnog u sebe. Previše glumio dečačića u društvu svojih učitelјa, a u društvu mlađih, dobrog velikana koji nije kriv što je genijalac.
Previše gledao u izloge da vidim da li su izložili mene, previše čitao novine da vidim da li me spominju. Previše slao, previše posvećivao knjige, opraštajući kritičarima, iznenada raznežen, zbog dobra koje su mi učinili tako što su o meni pisali ni dobro ni loše.
Previše voleo decu u pozi dobrog tatice, previše ispolјio ravnodušnost prema svojoj porodici. Previše se sažalјevao na siromahe, kojima ne dajem ništa pod izgovorom da se nikad ne zna.
Previše savetovao druge da učine ono što sam naslutio da bi im imponovalo. Previše stvari Zavoleo zbog drugih, a ne zbog sebe samog. Previše govorio o sebi, o, previše, previše! Previše govorio o Paskalu, Montenju, Šekspiru a nedovolјno pročitao Šekspira, Montenja, Paskala.
Previše govorio prijatelјima: „Ako umrem pre vas, molim vas da me sahranite u Šitri-le-Minu, a na grob da mi stavite malo poprsje, sa naslovima mojih knjiga, ništa više.“ A onda, odjednom: „Ma ja ću vas sve nadživeti.“
Previše brinuo kad sam znao da će neko da se pobuni, previše laskao da bi meni laskali.
Ja sam običan bednik, znam to. Nisam ponosan zbog toga. Svestan sam toga i opet ću nastaviti tako.
Previše mrdao glavu levo-desno u pozorištu, kao zimovka, da bih već koketirao sa svojom mladom slavom. Uvek prebrzo revidirao utiske. Previše čitao Kopeove[1] članke da bih sebi dokazao da sam veštiji od njega.
Lupam u prsa, na kraju kažem „Uđite“ i sebe primam veoma dobro, već sam sebi oprostio. Previše hvalio male časopise koje nikad ne otvaram, previše prezirao novine od kojih čitam četiri-pet dnevno. Previše govorio o svojoj generaciji, previše krio svoje godine. Previše govorio o Baresu a preretko „pisao“ njegovo ime.
Pio previše šartreza.
Previše puta rekao: „Ono malo dobrog što mislim“ umesto „Ono malo lošeg što mislim…“
18. januar
Vešto sročena reč vrednija je od rđave knjige.
19. septembar
Oni se koso uspinju prema Bogu.[2]
1896
5. januar
Toliko je terao mak na konac da je počeo da postavlјa zamke u kavezu svoje ptice.
18. januar
Zadnjica mu se njihala levo-desno kao fijaker na šinama.
Rumenilo: rosa suza koje će da navru.
Video sam pticu koja je padala na zemlјu kad god joj se prispavalo na grani.
Životinje u meni pre svega izazivaju čuđenje, kao i sve uostalom.
Odgovor na svirepu šalu:
— O, vi to tako kažete samo da biste me čikali.
Koliko bismo bili bolјi kada se ne bismo bojali deblјeg kraja!
Hvatanje beležaka: književno vežbanje lestvica.
Prijatelјstvo prazni više nego lјubav.
23. januar
Rostan. Tako je slabog zdravlјa da će lјudi uvek oklevati da priznaju da nema talenta.
24. januar
Ah, ta sela kroz koja prolazim i koja me više neće videti!
25. januar
Prvo priznanje: ne razumem uvek Šekspira. Drugo priznanje: ne volim uvek Šekspira. Treće priznanje: Šekspir me uvek smara.
3. februar
— Kad ćete ćerku pokazati svetu? pitao je g. Legran.
— O, odgovarala je gospođa Morno, po dobre konje se dolazi u ergelu: njih nema vajde voditi na vašar.
Nјene oči spavaju kao dve ptice.
Kukavičluk ruku kada mu treba aplaudirati.
Glava mu se okreće na vratu sporo poput baštenskog sunca.
7. februar
Postoji samo jedan razlog što još volim Rostana: to je strah da će ubrzo umreti.
— I? Šta imate da mi kažete?
Tako me prima večeras nakon što me je naterao da poziram.
— Vi ste nepodnošlјivi! — kažem mu — Ja ostajem mlad i ostavlјam vas vašoj starosti. Prijatan dan!
— Prekinimo! — kaže.
Oči su mu sitne i tanke. Suče brke. Bled je.
— Rostane, među nama ima nekoliko končića, nekoliko sitnih harpuna koje ću preseći.
— Presecite!
I dok zatvaram vrata, čujem:
— Što je ovo dosadno!
Vraćam se. Kažem mu doviđenja i kako je vazduh prijatan.
— Lepo se zabavlјajte, kaže mi.
Drhtim, a njegove usne su pobelele. Možda obojica osećamo oporo zadovolјstvo u tome da jedan drugom okrenemo leđa!
Jedan prijatelј manje, kakvo olakšanje!
10. februar
Ono „ko zna šta“ što krasi neku ženu: samo to je važno.
13. februar
Kurtlin kaže:
— Ženu treba tući kad ne postoji drugi način da je ućutkate. Jeste, veoma je lјupko reći: „Ja bih uzeo svoj šešir i štap i otišao!“ Ali to se ne dešava. U toku dana još se nekako i može podneti. Srešćete prijatelјe u kafani, pričati, igrati karte; ali gde ćete uveče? Ja, na primer, ne mogu da spavam u hotelima bez sata. Hoću da znam koliko je sati i ne mogu da spavam. I vraćam se kući samo da vidim tačno vreme.
U susret jasnoći bilo kojim putem.
29. februar
Kada živimo intenzivno, sasvim sigurno načinjemo i tuđe živote, koji u isti mah neminovno jenjavaju.
2. mart
Treba li pričati na kašičicu?
16. mart
Zašto bih priželјkivao da o meni lјudi sude bez greške? Zar se i ja ne varam kada njih procenjujem? Zar nisam uvek na početku neprijatelј onih koje ću kasnije zavoleti? Zar ne prezrem ubrzo one koje sam prebrzo zavoleo?
20. mart
Ono malo svetla u tajni koja nas okružuje dopire iz nas: to je lažna svetlost. Tajna nam nikada nije pokazala svoju.
Na svakih deset godina trebalo bi ponovo završiti gimnaziju.
1. april
Ispalјivati metke u paučinu.
Kad pije zajedno s nekim parom, uvek plaća da bi se pomislilo da je lјubavnik.
11. april
Nebo se nastavlјa na crep sa krova.
Ona me zapita da li vršim ustupke Muzama.
Platonska lјubav u kojoj duše jedna drugoj govore ti.
Ne živi! Zadovolјi se time da uvek priželјkuješ da živiš.
17. april
Prosjak gleda lep zamak i uzvikne:
— Eh, kad bi ovaj zamak bio moj!
Čuje da se može dobiti za parče hleba.
Ali on nema to parče hleba.
Kada bih imao dara, imitirali bi me. Kad bi me imitirali, ušao bih u modu. Kad bih ušao u modu, ubrzo bih izašao iz mode. Dakle, dobro je što nemam dara.
24. april
Za Katila Mendesa[3]. (…)
„Gadimo se falsifikatora, krivotvoraca, lažnih genija, ideala hvalisavaca i usta koja se puće. Velikan sutrašnjice, onaj ko nam potpuno pridobije srce, biće pisac koji neće imati hrabrosti da napiše dvesta strana i koji će svakog časa odlagati pero uzvikujući: „Šta ću ja ovde, pobogu? Šta ja ovde radim?“
Maj
Ružama je krv udarila u glavu.
Šitri. (…) Svi koji su živeli ovde nisu rođeni kad i ja. A mrtvi mi kažu: „Požuri sa životom!“
Ne umišlјaj da postoje veliki a nepriznati.
Zapitaj se šta bi bilo selo kad bi srušili crkvu.
Jun
Stavi malo vode u svoju krv.
16. jun
Tvrdim da opis koji zauzima više od deset reči više ne može da se vidi.
Jul
Ko se trudi da bude dobar, uvek je obmanjivač. Treba se roditi dobar ili se nikada ne baktati time.
Nakon što sam pročitao lekciju profesora Karla Fogta o korisnosti krtice, ubio sam jednu jednim pucnjem. Video sam je kako ponovo podiže svoju kupolu od busenja: dvaput sam je već uništio. Ona je počinjala iznova. Onda sam joj probio rupu. Izbacila je njušku napolјe. Ubio sam je kao bog, svojim gromom, pomalo se prisilјavajući, da vidim kako je to ispalo. Za nju je to sigurno bilo kao što je grom za mene, kad bi mi opalio po glavi. Ubio sam je kao da sam bog! Bila je nasred aleje. Nije pravila štetu sadnicama salate, do kojih mi je tako malo stalo. Ubio sam je. Zašto? Zašto? A mačka je sada ostavila govno na pokrivaču fotelјe i nisam joj rekao ništa.
9. jul
Riđi stil. Kad bi književnost imala boje, moja bi sigurno bila riđa.
Usta su malo nakrivo, kao trešnja okačena o uvo.
Oluja. Trud da sakrijem strah od svoje dece.
Ja sam stvoren samo da slušam i da gledam kako živi zemlјa.
Patak: domaći pingvin.
Slameni šešir za mesečinu.
Ja bih da budem među onim velikanima koji su imali malo da kažu i koji su to rekli u malo reči.
Ne buncam. Samo živo osećam da vredi roditi se i da je sve ostalo beskorisno.
Kad biste me obavestili o smrti moje unuke koju mnogo volim i kad bi se u vašoj rečenici našla neka slikovita reč, bio bih njome neizostavno očaran.
Odsutni uvek naprave kobnu grešku: vrate se.
Ubod čiodom promenio bi vaše mišlјenje o dvoboju.
Graciozni nespokoj ptičje glave na grani.
Dva petla koja su se potukla na mrtvo jer su pevali u isto vreme.
14. avgust
I kad smo radosni na najzarazniji način, čuvajmo uvek u dnu duše jedan kutak za tugu. To nam je utočište u slučaju iznenadne uzbune.
Septembar.
Zec. Iritira ga kratak zvuk lista koji pada. Nervira se kao mi kad čujemo kako nam škripi nameštaj.
18. oktobar
Tajne stranice Riđana.
Voleo bih da sam veliki pisac i da ovo što sledi izrazim rečima dovolјno preciznim da se ne učine previše prirodne.
Nismo umeli sa ustima. Ni ona ni ja nismo znali čemu služi jezik. Mogli smo samo da razmenimo nedovolјne polјupce, po obrazima i guzovima. Golicam joj zadnjicu slamčicom. Onda me je ostavila. Ne sećam se da me je njen odlazak zaboleo. Verovatno je za mene bio oslobođenje: već mi nije bilo milo da živim od stvarnosti: draža su mi bila sećanja.
Gospođa Lepik imala je naviku da se preda mnom presvlači. Da bi vezala gajtane na grudima, dizala je ruke i vrat. Takođe, kad se grejala na ognjištu, zadizala je halјinu do kolena. Trebalo je da vidim njenu butinu kako seva, dok se ona, sa glavom u rukama, lјulјala na stolici. Moja majka, o kojoj govorim samo sa strahom, izazivala je pohotu u meni.
A ta pohotlјivost mi je ostala u venama. Danju spava, ali noću se probudi. U prisustvu gospodina Lepika koji čita novine i ne gleda nas, ja uzimam svoju majku koja se nudi i vraćam se u to krilo odakle sam izašao. Moja glava nestaje u njenim ustima. Pakleni užitak. Kako će tužno buđenje sutradan uslediti i kako ću celog dana biti tužan! Odmah potom ponovo postajemo neprijatelјi. Sad sam ja jači. Rukama kojima sam je strasno grlio sad je bacam na zemlјu, gnječim; gazim je i mrvim joj lice po pločicama u kuhinji.
Moj nepažlјivi otac nastavlјa da čita novine.
Kunem se, kad bih znao da ću i ove noći sanjati isto, umesto da legnem i uspavam se, pobegao bih iz kuće. Hodao bih do zore i ne bih pao od umora, jer bi me strah držao na nogama, u znoju i trku.
A šta je tragikomično: moja žena i deca zovu me Riđan.
19. oktobar
Užitak u gublјenju poleta.
21. oktobar
Ponekad mi se čini da život dodirujem prstom.
22. oktobar
Umesto predgovora stati pred ogledalo, izneti dušu na videlo i napraviti svoj portret. Nazvati to Moja psiha i načiniti knjigu od 4 franka za Merkur de Frans.
Moja psiha. – E pa slušajte! Ne volim svoju ženu. Ne volim decu. Volim samo sebe. Često se pitam: „Kad oni umru, šta ću osetiti?“ I ne osećam ništa, bar ne unapred, ništa, ništa.
1897
13. jun
Ja sam realista koga realnost žulјa.
Obuzet nezdravim mislima, poput: „Kad bi čitava moja porodica i svi oni koje volim po dužnosti iznenada nestali… Kad bih napokon bio sam…“
19. jun
Pola dva. Očeva smrt.
Za njega se može reći: „To je samo čovek, običan predsednik opštine malog siromašnog sela“, a ipak o njegovoj smrti govoriti kao o Sokratovoj. Ne prekorevam sebe što ga nisam dovolјno voleo: krivo mi je što ga nisam razumeo.
Posle ručka sam pisao nekoliko pisama. Oglašava se zvono kolskih vrata. Mari, tatina mala služavka, prenosi da me traže. Ne zna zašto. Ustajem, prosto začuđen. Možda zabrinutija, Marinet kaže: „Idem i ja“. Ne žureći obuvam se i naduvavam gume.
Stižem kući i vidim majku na ulici. Viče: „Žile! O, Žile!“ Čujem: „Zašto se zaklјučao?“ Izgleda kao luda. Jedva nešto uzbuđeniji nego maločas, hoću da otvorim vrata. Nemoguće. Dozivam ga: ne odgovara. Ništa mi ne pada na pamet. Pomišlјam da mu je pozlilo ili da je u bašti.
Udaram vrata ramenom i popuštaju.
Unutra dim i miris baruta. Otimaju mi se krici: „O, tata, tata! Šta si napravio? A, pa lepo! Ahaha!“ Pa ipak, još ne verujem: mislim da se šali. I ne verujem njegovom bledom licu, otvorenim ustima, onome crnom što se nalazi pored srca.
Borno[4] koji se vratio iz Korbinjija, koji je ušao za mnom u sobu, kaže:
— Treba mu oprostiti. Taj čovek je mnogo patio.
Šta oprostiti? Kakva ideja! Sad razumem, ali ne osećam ništa. Idem u dvorište i kažem Marineti koja je obrglila mamu na zemlјi:
— Gotovo je. Dođi!
Ona ulazi, uspravna, sasvim bleda i gleda ukrivo, ka krevetu. Guši se. Rastvara steznik. Može da plače. Kaže, misleći na moju majku:
— Ne dajte joj da uđe. Ona je luda.
Ostajemo nas dvoje unutra. On je tu, leži na leđima, raširenih nogu, nagnutog poprsja, izvrnute glave, otvorenih očiju i usta. Između nogu puška, štap usmeren prema ulici. Ruke su mu slobodne, ispustile su štap i pušku. Još su bile tople na čaršavu, nisu se zgrčile. Malo iznad pojasa, crna mrlјa, kao mala ugašena vatra.
26. jun
Ne! Nije nas upozorio. Često smo govorili o smrti, ali ne i o njegovoj. Falilo nam je rimskih vrlina. Možda ih je imao; mi ne.
Bio bih krivac i glupak kad iz te smrti ne bih umeo da izvučem nauk.
Ne može se plakati i misliti jer svaka misao upije po jednu suzu.
28. jun
Sve u svemu, ta smrt me je učinila još gordijim.
21. juna, u jedan sat, iznosimo kovčeg kroz baštu kako mama i sestra ne bi čule ništa. Ljudi čekaju na putu. Većina na zapučku nosi crvene nevene. Tu je G. Erison. Kažem:
— Posebno vam se zahvalјujemo na spremnosti da dođete.
Izlazim na ulicu. Mislim da me svi gledaju, da sam posle oca ja najvažniji čovek na ceremoniji i da treba da se ispravim. Teško mi ide.
Polazimo. Deset opštinskih savtenika se smenjuju noseći kovčeg. Na svakom koraku čuje se kako metalne ručke udaraju o njegovo drvo.
Prolazimo ispred opštine i crkve. Sunce nam tuče u glavu. Odasvud pristiže svet koji kasni. U kolima, otac Rigo, predsednik opštine sela Marinji, od 84 godine, i njegov sin koji kao da je stariji od njega.
Groblјe. Raka je tu, u ćošku, pored puta.
G. Bilijar uzima reč i jasnim, biranim glasom čita svoje pismeno opraštanje, gleda me posle svake rečenice, kaže: „saradnici“ umesto „sugrađani“, onda odjednom staje: izgubio mu se jedan list. Dugo ćutanje: u vazduhu se oseća zloba. Kraj improvizuje ili recituje napamet. G. Erison dolazi za njim i veoma uzbuđen kaže tri reči. Za sve to vreme često stavlјam ruku na glavu. Teško mi je od sunca.
Čekamo. Više ništa. Želeo bih da rasvetlim smisao te smrti, ali ništa. Bacamo nevene u raku. Malo zemlјe se odranja. Nema povorke za rukovanje s nama. Počinjemo da se udalјavamo. Ostajem tu, ostajem tu. Ah, jadno glumatalo! Osećam da to činim pomalo namerno. Zašto, jadniče? Zar sva ostala osećanja nisu moja, kao što je tuga?
Svim tim lјudima kao da je bilo nelagodno da se, iz pristojnosti, pridruže ceremoniji bez sveštenika. Ovo je sigurno prva civilna sahrana u Šitriju.
3. jul
Ponekad, ne odolevši želјi da ga sablasno imitiram, zastanem nasred puta i otvorim usta kao on na odru.
Po prvi put otkako je sahranjen prošao sam pored groblјa. Mahinalno sam zastao. Znači, tu je, na nekoliko koraka, s druge strane zida, leži na leđima i već je izjeden.
Poštedeo nas je prizora svog propadanja, toliko da mi se čini da se ubio u punoj snazi, čak mi se čini da je mene nadjačao.
7. jul
Moja lenjost u sećanju na njegovu smrt nalazi okreplјenje i izgovor. Prija mi samo da gledam prizor koji mi je toliko zaprepastio oči.
Više ne mogu da čitam. Vredi li išta najlepša rečenica posle jednog lepog čina?
Ovo će biti velika brana u mom pamćenju.
13. jul
Nјegov grob me ne rastužuje, verovatno zato što je on tamo. Ali kad s puta gledam kuću u kojoj se ubio, njegovu kuću, i kad ne vidim njega s leđa, kako sedi na svom zidu, skrštenih ruku, i kad ne vidim njegovu belu bradu pod slamenim šeširom, tužan sam što ga tu više nema.
A šta bi bilo da je promašio? Da se samo oprlјio? Da nije imao snage da ispali i drugi hitac? Da mi je povikao, uz krv i suze u ustima: „Dokrajči me!“ Šta bih ja učinio?
Da li bih bio dovolјno velikodušan da uzmem pušku ili da ga ugušim zagrlјajem?
16. jul
Moj otac. Gadio se proliva i bio je presrećan kad je mogao čvrsto da prdne.
20. jul
I već mi je potrebno da mi padne mrak na oči da bih ga video.
26. jul.
Nјegova smrt me je na neko vreme iskorenila.
1. avgust
Očeva smrt: kao da sam napisao dobru knjigu.
6. septembar
Oni retki trenuci kad smo srećni sa svih strana.
30. septembar
Vidim toliko istančano da me bole oči.
Postigao sam idealnu šturost: više ne osećam potrebu da opišem neko drvo; dovolјno mi je da zapišem njegovo ime.
23. oktobar
Nikada ništa ne obećavam jer imam lošu naviku da održim obećanja.
1898
18. januar
— Izgublјeno vreme nikad se ne može nadoknaditi.
— Hajde onda da i dalјe budemo gotovani.
21. februar
Svoje prijatelјe ne valјa upoznati pre nego što se proslave.
22. februar
Nikada nisam primetio da pohvale koje su meni upućene nisu iskrene.
Ona se udalјi, svojom uštinutom sitnom zadnjicom.
23. februar
Zola je osuđen na godinu dana zatvora i kaznu od hilјadu franaka.
A ja tvrdim:
Da sam duboko zgađen, da mi je dušu prevršilo gađenje zbog osude Emila Zole,
Da više nijedan redak neću napisati za Echo de Paris;
Da je gospodin Fernar Gzo[5], fizički, jedan od najnižih lјudi koje poznajem, a da, s obzirom na banalnost svojih izjava namenjenih pretplatnicima, uspeva da mi ostavi utisak da je još niži;
Da, iako sam profesionalac u ironiji, odjednom postajem ozbilјan i dođe mi da plјunem u lice našem starom nacionalnom pajacu, g. Anriju Rošforu[6];
Da je profesor energije Moris Bares samo još jedan Rošfor u književnosti, manjeg raspona, i da će tako biti sve dok ga glasači više ne budu hteli za naivnog opštinskog savetnika;
Da g. Drimon[7] nema nikakvog talenta, nikakvog, i da će se to primetiti tek kad mu se u ruci polomi antisemitska igračka;
Da će, ukoliko Figaro hitno ne promeni ime u Bartolo, Bomarše iz groba brže-bolјe ustati i doći da mu izvuče uši;
Da, baš zato što sam ponosan što u njihovom tekstu čitam Francuze, Rasina, Labrijera, Lafontena, Mišlea i Viktora Igoa, sramota me je što me Melin uzima u usta.
I kunem se da je Zola nevin.
I tvrdim:
Da nemam poštovanja za naše vojskovođe koje je dugi mir učinio ponosnim što su vojnici;
Da sam tri puta prisustvovao velikim paradama i da mi je sve to izgledalo haotično, nadmeno, glupo i detinjasto. Od tri oficira koji su me proizveli u zapanjenog kaplara, kapetan je bio osrednji slavolјubac, poručnik nikogović i ženskaroš, a potporučnik pristojni mladić koji je trebalo da da ostavku.
Izjavlјujem da osećam iznenadnu i strastvenu naklonost prema barikadama, i voleo bih da budem medved kako bih lakše rukovao najtežim delovima pločnika, da, pošto našim ministrima nije stalo, od večeras Republici, prema kojoj osećam ogromno poštovanje, osećam nežnost koju dosad nisam ni prema kome osetio. Izjavlјujem da je reč Pravda najlepša u lјudskom jeziku i da, ukoliko je lјudi više ne razumeju, treba plakati.
Zola je srećan čovek. Pronašao je svoj razlog postojanja i mora da zahvali tim bednim porotnicima koji mu poklanjaju godinu heroizma.
I neću reći: „Ah, kad ne bih imao ženu i decu!… već: „Upravo zato što imam ženu i decu, zbog toga što sam bio čovek onda kad me to nije koštalo ništa, treba da budem čovek i onda kad me to može koštati skupo!“
Pošto nisu Jevreji, smatraju da su lepi, pametni i čestiti. Bares, uprlјan koketerijom.
Oslobađam Zolu. Umesto što ga okružuje ćutanje, treba vikati: „Živeo Zola!“ Treba iz najdublјih dubina iznedriti ovaj krik.
Bares, taj lјubazni parfemisani genije, koji je vojnik koliko i Kope. Uzgred izjavlјujem da bi nas Kopeova papska i samrtnička poza odbila od poezije kada bi on bio pesnik.
Bares, koji je za vreme bitke dobio po prstima, koji se upustio u pustolovinu i držao se mirno, a koji se vraća sa svojim likom ukroćenog gavrana i klјunom sviknutim na delikatna iskopavanja, Bares koji govori o domovini koju brka sa svojom glasačkom sekcijom i vojskom, kojoj ne pripada!
Kakva interesantna kontradikcija! Kada ste pisac, mrzite gomilu; a kao poslanik, uzdate se samo u nju. Veliki pisac, ali sitan čovek koji ne čeka da mu narod pruži mesto u Komori, čovečulјak koji prosi.
Naša vlada koju čine civili tako je prijatna prema našim ratnicima da su joj ovi, kako bi se odužili, obećali da će pri sledećem ratu svi da se pretvore u civile.
Kope koji svoje čakšire na tregere navlači sve do lica[8].
Bares Jevreje časti šalama kojima su častili njega. Taj divan pisac se svodi na igru oko glasačkih listića.
Žalostan čas. Optužba se izvikuje. Ljudi zadihani kao da trče na kraj sveta. Suza sažalјenja, besa i sramote!
Ah, koliko su knjige otežale!
Javno mnenje, ta prlјava i dlakava masa.
Vojska, ta živa slika lјudskog kiča. Oficiri koji se smatraju važnim jer su nafrakani kao rumene jabuke.
1. april
Koliko je reči kojima se nikad nisam poslužio! Na primer, „zastareo“.
Piši samo kad se umoriš od gledanja.
Voajer prirode.
Vrba sa frizurom Alfonsa Dodea.
Sesti tamo gde je moj otac voleo da se smesti i pokušati da razmišlјam kao on.
20. jul
Volim samoću čak i kad sam sam.
8. avgust
Izaći na cigaretu vazduha.
1899
19. april
Ne mogu da se zadovolјim isprekidanim životom: hoću da osetim život u svakom trenutku.
1900
13. februar
Klodel ruča.Govori o tome koliko lošu sliku afera Drajfus stvara o Francuskoj u inostranstvu. Taj pametan čovek, taj pesnik, smrdi na besnog popa i oporu krv.
— A šta ćemo sa tolerancijom?
— Postoje kuće za to, odgovara.[9]
Oni osećaju bogzna kakvu nezdravu radost u zagluplјivanju i zameraju na drugima zbog toga zagluplјivanja. Nepoznat im je osmeh dobrote.
Nјegova sestra u spavaćoj sobi drži Rošforov portret a na stolu Libre Parole. Želi da ga sledi u konzulatima[10].
I taj pesnik se pravi da razume i ceni samo inženjere. Oni proizvode stvarnost. Sve je to banalno.
Ima retku dlaku i gleda te ispod oka. Duša mu slabo vari. Stalno ponavlјa koliko mrzi Jevreje, kako ne može ni da ih vidi ni da ih omiriše.
1901
1. januar
Ovaj Dnevnik me prazni. To nije nikakvo delo. Kao što ni svakodnevno vođenje lјubavi nije lјubav.
8. januar
Život može da povede svuda pod uslovom da ga napustimo.
— Ala je ovo duboko!
— I glupo kao sve što je duboko. A ovo čak ništa i ne znači.
1902
17. novembar
Prosto poželim da pobesnim što nisam Viktor Igo!
Viktor Igo samo jednom nije ostavio nikakav utisak na mene: kada sam ga video. To se desilo na reprizi komada Kralј se zabavlјa. Učinio mi se star i previše sitan, otprilike onako kako smo zamišlјali najstarije članove Instituta, koji je sigurno pun tih sitnih staraca. Kasnije sam upoznao Žorža i Žanu Igo. Nije mi bilo jasno da mogu da se mole drugom bogu osim njega.
Ja bih zbog njega žrtvovao Lafontena i sve svoje lјubavi.
Rostan i ja smo cele jedne večeri ponavlјali ovaj stih u kojem ima izuzetne slikovitosti:
Kosa mu na čelu beše razdelјena.
Nјemu samom ne bih mogao četiri rečenice da kažem o njemu.
A ima njegovih knjiga koje nisam pročitao.
Mogu da se šalim s Bogom, sa smrću; ne bih mogao na Igoov račun. Nijedna njegova reč ne može da izazove podsmeh.
Čitao sam mislioce: oni me zasmejavaju. Vrte se oko suštinskog. Ne znam da li je Viktor Igo mislilac, ali na mene ostavlјa takav utisak da, nakon što sam ga pročitao, mislim mahnito, širom otvorenog mozga.
Mislim da se nikad ne bih usudio da mu priznam da i ja pišem.
Kad bi mi neko, opskrblјen dokazima, tvrdio da Bog ne postoji, dao bih mu za pravo. Kad Viktor Igo ne bi postojao, svet u kojem se kreće lepota koja me opija potpuno bi se smračio.
To što sam video Viktora Igoa nije poremetilo Viktora Igoa, ali zamerio sam sebi što nisam imao dovolјno poleta da ga sagledam tako velikog, na minut, uprkos njegovom sitnom lјudskom stasu. Izlazio je držeći svog unuka za ruke.
U njegovo ime ulažem isto onoliko smisla kao u reč „Bog“. On crpi svu moju sposobnost za obožavanje.
Kritikovati Igoa! Kad gledam zalazak sunca, šta mi znači da znam da on ne spava, da se zemlјa okreće oko njega? Kad čitam Igoa, šta mi znači da znam da piše ovako ili onako?
Kao veoma mali, rekao sam dedi: „Koliko mora da su srećni kad imaju takvog dedu!“ A moj deda, koga time nisam uvredio, rekao je „da“, kao i ja.
1903
19. avgust
Teško je biti dobar kada ste vidoviti.
1905
7. januar
Oni trenuci u kojima, iz nepoznatog razloga, imam želјu da se kaznim.
11. oktobar
Vidim život kroz oči klјuseta[11].
1906
16. novembar
Bai olovku ne procenjuje po mini.[12]
1909
17. jun
Život nije sposoban da sastavi ni knjižicu osrednjih stihova.
15. jul
Oni odugovlače život.
Avgust
Petog, mamina smrt. Sahrana sedmog. Kapisova poseta[13]. Imao je saobraćajnu nesreću u Lormu. Stiže sav ponosan zbog nezgode, usred ove naše.
— Ovde, kaže mi, na tebe utiče Centralna visoravan.
Poslednje reči koje mi je majka uputila:
— Hoćeš li me uskoro opet obići? Hvala na poseti.
Gospođa Roben i Žilijet samo što su otišle. Bai, Marinet i ja smo je ostavili na klupi u bašti. Ameli je pošla za nama. Upravo sam bio primio Kapisovu depešu u kojoj je javio da stiže. Ona se sa klupe svakog časa okretala ka meni da pogodi šta je u depeši.
Ne verujem da se bacila u bunar. Otišla je da sedne na rub nakon što se kratko obratila nekom prolazniku. Vezala je lanac, a onda dobila emboliju. Prevrnula se. Dečačić koji je bio na kolima u blizini video ju je. Amelina služavka čula je „plјus!“ Videla ju je, kaže, u bunaru, na leđima i kriknula.
Trčim, a noge su mi otežale. Pretičem lјude koji trče. Bacam šešir i Rostanov štap. I naginjem se nad bunar.
Suknje na površini vode, lagano njihanje kao kada se udavi životinja. Ljudskog lica nema.
Hoću prirodno da siđem u vedru na kraju lanca. Lanac je uvijen. Čizme su mi smešno predugačke i liče na ribe koje se uvijaju na dnu vedra.
Krici: „Ne silazite!“ Jedan glas: „Nema opasnosti!“
Neko najzad donosi merdevine. Jedva mogu da izvučem noge iz vedra. Merdevine ne dopiru do vode. Jednom rukom pokušavam da uhvatim tu mrtvu stvar koja se više ne mrda. Glava je pod vodom. Halјina se cepa. Penjem se. Samo sam pokvasio stopalo. Kako sam izgledao dok sam izlazio iz bunara?
Dvojica silaze. Uspevaju da je uzmu i iznesu.
Jezivo lice izlazi iz bunara.
Odnose je na krevet. Marinet i dalјe tu.
Nemam ni suze. Mahinalnost onoga što bih radio da se ne suzdržavam.
Proveo noć kraj tela, kao i kad je tata umro. Zašto? Isti utisak.
Je li umrla nesrećnim slučajem ili se ubila, u čemu je razlika sa verskog stanovišta? U prvom slučaju, pogrešila je ona, u drugom Bog.
Evo blagoslovene jame. Ko će pobediti, tvrda vernica ili slobodni zidari?
Nisu joj pronašli jednu papuču.
Šta ostaje? Da se radi.
Najsitnija smetnja dovodi me do očaja. Ono materijalno, nesreća, smrt, to me ne uzbuđuje. Voleo bih da se mogu bolјe uznemiriti.
„Bol, užasni bol.“ Ama ne! To se ne stvara momentalno kao fizički bol.
Postoji bol koji, naknadno, dugo prodire u nas, koji dugo traži svoje mesto.
Grmlјavina na rubu jednog teškog oblaka me impresionira.
Nismo odgovorni čak ni za svoje žalosti.
Je li to što je Bog nedokučiv dodatni dokaz njegovog postojanja?
Naš stid pred bolom je jače obeležje lјudi od pera.
Dovolјna je sitnica da izazove bol, telegram nekog stranca koji „saoseća“.
Ona se zavitlavala, naginjala se na rub da vidi vlažnu travu koja se presijava, kleknula bi da zabrine Ameli, vrisnula bi i dizala ruke u vazduh da bi dozvala služavku, a onda je govorila da tako tera kokoš iz bašte. Majka ironičnog pisca ne sme da se šali.
Ne, nije to bila uobraženost, ali ja sam prvi pomislio da tako izgleda.
Riđan:
— Prokletstvo! Tražiš od mene istinu i govorim ti je.
— Ah! Dobro mi je govoriš. Interesantno.
Pročitao pisma koja joj je otac slao. Nežna. On uostalom kaže: „Molim se Bogu da…“ Laž nikad nije večna.
Smrt nije umetnica.
Nedokučivost nesreće.
Lagano svetlucanje mesečine na čaršavu.
Nema nijednu ogrebotinu. Sigurno je pala kao mrtav teret.
Gađenje, ali od čega? Ne bih umeo da kažem.
16. avgust
Tako sam na veoma komplikovan način ostao siroče.
22. avgust
Istina uvek razočarava. Umetnost je tu da je falsifikuje.
1910
23. februar
Običan čovek sebe ne poznaje. On može da umre a da ne zna ništa o svom srcu. Govorim o pravom srcu – jer, što se onog drugog tiče… – o onom što kuca u grudima.
Čovek je ravnodušan kao ručni sat.
27. februar
Uostalom, gotov sam. Mogao bih ponovo da počnem i tako bi bilo bolјe, ali niko to ne bi primetio. Bilo bi bolјe da stavim tačku.
6. april
Ove noći hoću da se pridignem. Otežalost. Jedna noga visi napolјu. A onda mi niz nju poteče mlaz. Potrebno je da dopre do pete da bih se odlučio da ustanem. Osušiće se u postelјini, kao onda kada sam bio Riđan.
(Ovde se završava Dnevnik Žila Renara, koji je preminuo 22. maja 1910.)
[1] Fransoa Kope (1842-1908), pesnik i romansijer. Smatra se da je, iako je bio ubeđeni drajfusovac, promenio taktiku da bi ostao na liniji lista Echo de Paris (upor. belešku od 23. februara 1898). – beleške prevodiočeve.
[2] Fragment iz sačuvanog dela rukopisa, koji je priređivač Anri Bašlen izostavio iz Dnevnika.
[3] Katil Mendes (1841-1909), francuski pesnik.
[4] Savetnik u opštini Šitri, prijatelj Renarovog oca.
[5] Fernand Xau (1852-1899), vlasnik lista Journal.
[6] Anri Rošfor (1831-1913), novinar i političar, ozloglašeni antidrajfusovac.
[7] Eduar Drimon (1844-1917), pisac, antisemita, osnivač lista Libre Parole. (upor. 13. februar 1900)
[8] „Čakšire na tregere“, culotte de peau, u vojničkom žargonu: „stari vojnik“.
[9] Renar aludira na izraz maison de tolérance, koji znači „javna kuća“.
[10] Kamij Klodel.
[11] U originalu: „Je vois la vie en rosse“, što je parodija izraza „Je vois la vie en rose“, „Vidim život kroz ružičaste naočare“.
[12] Citat ćerke Žili-Mari Renar, koji je otac zvao Bai (Baïe).
[13] Alfred Kapis (1858-1922), pisac i novinar.
