Ništa nije ničije

Nemati nije rizično, pomislio je. Ako unapred odustajem od sticanja, to nije zato što propagiram asketsku filozofiju neposedovanja (i nezaposedanja) niti zbog nedostatka prostora za skladištenje već samo da bih, jeftino i glatko, izbegao da stečeno izgubim.  

Uostalom, tako je lako steći. Neko nađe. Neko ukrade. Neko nasledi. Neko pozajmi pa zaboravi da vrati. Nekom poklone, pa ima, iz pristojnosti. Malo ko kupi. Još ređe zaradi. Pa ni u tom slučaju nije veći vlasnik od, na primer, lopova. A svako zaboravi da ima.  

Može li se imati bolje, kvalitetnije?  

Tu je neodređeno, sa dozom nestrpljenja, slutio nepravdu.  

Zašto bih se onda, pomislio je, odmah zaključujući na tom tragu, uopšte upuštao u trku sa onima što stiču? Zašto bih im zavideo, na čemu? Na tome što su opterećeniji?  

Zar ne bi bio izazov nemati? Ne: „odreći se“, ne: „razdeliti“ – nego i ne steći? Uzdržati se od zgrtanja? 

Tako je tragično lako steći, zaključio je. Nimalo teže nego izgubiti. 

* 

„Kabinet kurioziteta Bojana Savića Ostojića predstavlja nam 'nečujni režim' postojanja sveta u kome se istorija uči na buvljacima, a pijaca je njegova najstarija institucija. Pripovedač ovog romana istovremeno je neumorni hodač, strasni kolekcionar polovnih knjiga, uporni detektiv koji prati tragove propadanja svih Jugoslavija, ostavljeni ljubavnik i iznevereni prijatelj. U njegovom pijačnom cegeru nalaze se, kao posebne dragocenosti, dnevnici, spomenari, ceduljice, beleške, crteži i spiskovi želja anonimnih autora. Ovi artefakti, napisani naivno ali ubojito neposredno, rekonstruišu delikatnu priču o samoći i ljubavnom čekanju. Pročitajte je što pre, ne čekajući da knjiga počne svoj nevidljivi život na tezgama brojnih beogradskih buvljaka.“ 

Tatjana Rosić   

* 

 „Da knjige o knjigama ne moraju nužno biti egzibicionistička, cerebralna i narcistička vrsta književne slepe ulice, pokazuje nam najnovije delo Bojana Savića Ostojića Ništa nije ničije. Ovaj poletan, nadasve inventivan, duhovit i vrcav i pored svega ludo zabavan oblik komuniciranja sa knjigama, ali i njihovim vlasnicima, kontekstima i reaktualizovanim značenjima i značajima, pokazuje kako forma u srpskoj književnosti nije u defanzivi. Kako god se odredili spram autorovih tajnih života knjiga, i kako god sumnjali da je jedna konverzija iz intelektualističke ambicije u sferu detekcije moguća, Ništa nije ničije  od prvih stranica otkriva čitaocu alternativne prostore u kojima knjige obitavaju, kao mogućnost i kao utočište, i kako ih često od zaborava štite knjigama neskloni ljudi. Dobro je da je za nekog knjiga još uvek prostor svetog i dobro je da je od ovolikog obilja priča o knjigama moguća izvanredna književnost.“ 

Miroljub Stojanović 

STUDIJA

Jelena Mladenović: Semiotika gradskog buvljaka u romanu Ništa nije ničije. Zbornik sa skupa „Roman i grad“, Filum, Kragujevac, 2022 (str. 211-218)  

KRITIKA

Glif (Ivan Đurđević: Đubrište istorije)

Vreme (Ivan Milenković: Profesor žudnje za knjigama)  

INTERVJU

NIN (Mića Vujičić: „Društvo bačeno ispod buvljačke tezge“)
 

Glif (Jelena Nidžović)