Tag: daimler s’en va

Prva glava: Na vrhu krmače

Ovih dana javljam svima (i onom koga ne zanima): ljudi, preveo sam Bertea, Dajmler odlazi! Ljudi se, uglavnom, smeju. Šta će. Prave se da me ne čuju. Ako neko (iz pristojnosti) kaže Koga? Šta? kreće lekcija! (Da i ne pominjem Kome? Čemu?) Ali, molim lepo, shvatite me: ne bih toliko bio oran = željan da svima u ruke guram ovog vanserijskog pisca da sam do njegovog (matorog) Dajmlera, 1988. godište, došao uobičajenim, čitaj kancelarijskim putem. (Mada, ko zna i tad, ali ajde!) Ako me nešto ovoliko trigeruje da ne mogu jedan pošten pasus da sastavim, to je iz samo jednog razloga. Koliko i sama knjiga, nezaboravan je moj susret s njom.

Za ime Frederika Bertea već sam bio čuo. I to od Žan-Kristofa Napijasa, mastermajnda pariske minimalne izdavačke kuće Editeur Singulier. O njoj je s prijateljem, Žan-Pjerom Montalom pisao u knjizi 100 courts chefs-d’œuvre iliti 100 kratkih remek-dela, dovoljno da izazove zazubice. Ponukan njihovim opisom Dajmlera, avaj, knjigu nisam mogao odmah, standardnim elektro-piratskim putevima pribaviti. Morao sam da se strpim (to najteže pada) dobrih pola godine, možda i više. Tek, leta 2025 (i dalje ne verujem da je to prošlo leto) zapalim u Švajcarsku. Sredinom jula nađem se u Lozani i, ubijajući vreme do susreta sa Prijateljima Anrija Rorde, zabodem se u najbolju antikvarnicu na svetu, Librairie de la Louve (sasvim je moguće da sam već pisao o njoj, u Varvarinu u Evropi).

Daimler s’en va, da radikalno secnem priču, bila je prva knjiga koja mi je dopala ruku kad sam počeo da preturam po spoljnim tezgama (onoj skroz desno). Koštala je t-r-i- c-h-f. Istog dana sam, nevažno sad, kupio još sigurno desetak knjiga — sećam se da su mi cegeri od sabajle bili otežali — ali ova prva, uf, ostala je ne samo na vrhu krmače već je, bogme, ujedno slišćena do kraja dana.

Nije mi se nikad ranije desilo da na poleđini knjige zabeležim i datum kad sam je kupio i satnicu čitanja. Ne volim tako da zapljunem knjige: šta ima da obeležavam teritoriju kad će vrlo brzo preći u tuđe ruke. Ali tada, u Ulici Louve, nisam odoleo. Ponelo me. Šta raditi kad vam se u ruke stušti celih 110 strana, sa fontom 12-14, proredom u koji bi dva omanja knjižuljka mogla da stanu? Te možete da je čitate i hodajući? Elem, pročitao sam je (ček da proverim) u periodu od 15 do 17.45 časova: otpočeo u Ulici de La Louve — još tačnije u bistrou Ömi — a završio u vozu, ženevskom, kod stanice Morž.

Tada mi se ceo Berte otvorio. Shvatio sam ga. Iz radoznalosti sam ranije, pročitavši 100 kratkih remek dela, pokušao da čitam neke druge Berteove knjige što se i po elektrobuvljacima mogu naći. Recimo, novele iz zbirke Felicidad. Ali: ostao sam mrtav hladan. Nisam se mrdnuo iz uobičajene letargije.

Iste te knjige (ima ih, videćete, tek tri-četiri) posle Dajmlera postale su mi neophodne. Objasnite to! U svakom slučaju, kako bi rekli dobri pisci, ono što je nastupilo tog Osamnaestog Jula 2025 u Lozani, pa na putu do Ženeve, traje, bogme, do danas, isti voz — i u ovom trenutku (i, bogme, u ovom) — i uskoro će doživeti svojevrsnu realizaciju u vidu prevoda. Knjigu Dajmler odlazi do kraja godine objaviće Službeni glasnik, a urediti Sanja Nedeljković.

A ja ovde, sada, uz uredničino odobrenje, premijerno za čitaoce bsopunkta objavljujem svojeručni pogovor za srpsko izdanje.

U njemu je, mnogo bolje nego što sam sada u stanju da učinim, objašnjeno šta je to Frederik Berte svojim starim, odlazećim Dajmlerom tog leta 2025. pomerio u meni. Sad, objašnjeno je preterana reč… Natuknuto bi bila ispravnija. Nagovešteno lepša. Da ne zalazimo u sitna crevca, tek — videćete, trudio sam se da sebe u pogovoru ne pominjem! Dao sam, makar, sve od sebe. (Zato sam ovde čuvao mesta!) → str. 2