Frederik Berte: DAJMLER ODLAZI (uskoro!)

Bojan Savić Ostojić

PORTRET U SINKOPAMA
Dajmler odlazi Frederika Bertea

„Otkad znam za sebe, bolujem od jezika“, beleži Frederik Berte početkom osamdesetih, kada je skicirao ovaj roman, „kao što bi se reklo od pluća, ali i od raka: tako da nije jasno da li je jezik oboleli deo mog tela ili sama bolest.“

U beležnicama, čiji je jedan deo (vođen između 1979. i 1982.) objavljen posthumno pod naslovom Journal de Trêve (Dnevnik Primirja), nalaze se nacrti za tekstove koje će Berte, veoma neredovno, objavljivati do sredine devedesetih. Naravno, u takvoj građi mnogo su zanimljiviji njegovi stalni pokušaji da uhvati plodnu temu, da se definiše kao autor i situira među lektirama koje su mu prirasle k srcu (Kafka, Ficdžerald). Kao i u svakoj književnoj beležnici, između redova, niza planova za novele, spiskova budućih naslova, posebno mesto zauzima spisateljska blokada, umor od isprobavanja i kombinovanja.

Upravo zahvaljujući tom umoru dobićemo Dajmlera.

*

Rođen 1954. u Nejiju-na-Seni, Frederik Berte odrasta i školuje se između Pariza i Liona. Sa dvadeset godina upisuje Višu normalnu školu (École normale superieure), gde će se družiti, između ostalih, sa Rolanom Bartom i Filipom Solersom. U doba procvata nove teorije, krajem sedamdesetih godina, Berte piše teoretske tekstove za stručne časopise. Pjer Bajar, potonji autor knjige Kako da govorimo o knjigama koje nismo pročitali, kasnije će istaći da je Berte konceptima baratao tako vešto „da ste imali želju da hvatate beleške dok ga slušate“. Toliko vešto da će, na prelazu decenija, zamalo postati Bartov asistent na Francuskom koležu. Pošto se to izjalovilo, neko vreme radi kao urednik u izdavačkoj kući Kristijan Burgoa, poznatoj po kolekciji strane književnosti. A onda početkom osamdesetih godina, najpre postaje sekretar degolovca Edgara Fora, nekadašnjeg predsednika Skupštine, a potom, po njegovoj preporuci, ataše za kulturu Francuske ambasade u Njujorku.

U jednom pismu, Berte će svoj angažman u francuskoj ambasadi jezgrovito opisati pojmom „potrčko“. Boravak u Njujorku koristiće pre svega da se sretne sa piscima, između ostalih sa Karverom, Rotom i Kosinskim, tu će se sprijateljiti sa Žanom Ešnozom, a neće prežaliti što nije stigao da upozna Ričarda Brotigana pre nego što je sebi oduzeo život. Pred odlazak na službu u Ameriku, poslaće zbirku novela i Kristijanu Burgoi i Filipu Solersu. Godine 1986, u Solersovoj kolekciji „Infini“ u izdavačke kuće Denoel dok još boravi u Njujorku, izlazi Berteova prva knjiga, Simple journée d’été (Običan letnji dan). Većim delom svoga toka posvećen partijanju bonvivana po imenu Šarl Bonval koji se leši na dekadentnim žurkama (pevušeći Nights in White Satin neobavezno kao Na-na-ni-na-na), ovaj pripovedni venac je zapažen kod kritike i kolega. Dve godine kasnije, po Berteovom povratku u Pariz, u istoj kolekciji, u međuvremenu preseljenoj u Galimar, izlazi njegov jedini roman, Dajmler odlazi.

*

Dajmler, primerni antiheroj, prikazuje se u nizu sekvenci među kojima je hronološka nit vrlo nebitna. Pripovedač nagoveštava da je u pitanju hiroviti prokrastinator, jedna nestalna uštva koja je zapala u žutu minutu, navodno, zato što ga je ostavila neimenovana plavuša. Da bi se utešio, Dajmler pribegava raznim smicalicama, od telepatije preko psihoanalize do alkohola, ali uspeva mu samo da zamrzi golubove.

Dajmler na čitaoca deluje otprilike kao Viktor Baton Emanuela Bova ili Beketov Moloj – još bolje, kao Baster Kiton: tip koji zasmejava, ali ostaje mrtav ozbiljan. Iako protagonistu ne krasi izrazita komična osobina, iako ni jezik nije baš satkan od humoreski, čitalac nije prešao ni desetak strana, a već se smeška. Ne zna zašto. Svestan je i da nekom drugom ne bi umeo da pokaže šta mu je smešno. (Ko bi se nasmejao, na primer, fragmentu nad kojim sam ja vrištao otvorivši knjigu: „Baka ga podseća da je sa sedam-osam godina spavao u čarapama. ’Noći su sveže’, govorio je visokoparno“?) I taman što se naviknete na ritam slajdova iz Dajmlerovog uvrnutog fotoalbuma, Berte vas uvodi u dva totalno drugačija poglavlja. U drugom poglavlju, lik iz prethodne knjige, Šarl Bonval, pecaroš sklon čašici, posle ko zna koje žurke dobija pismo od Dajmlera, za koje će se ispostaviti da je oproštajno. U trećem, završnom činu, Šarl odlazi na teniske terene Više normalne škole kako bi, dok vežba servis, na diktafon snimio govor koji planira da izgovori na prijateljevom pogrebu, što je ujedno prilika da se osvrne na neke Dajmlerove nezaboravne provale. Kraj njegovog performansa, i knjige uopšte, nastupa naglo: Bonvalu se istroši traka.

*

Dajmler odlazi je urnebesna polemika sa svime što je u književnosti konvencionalno, bilten protiv povlađivanja čitalačkim navikama. U jednom od retkih pojavljivanja na televiziji, 1989, u emisiji Bernara Pivoa ’Strophes, Berte je za svog najvećeg neprijatelja odredio popularne romane. Ali on neće sesti da napiše hiljaditi teoretski tekst koji bi se mogao nazvati „Manifest protiv šunda“. Berte uviđa da je postavke takvog pripovedanja potrebno pobiti i podriti na delu.

Umesto usiljene linearnosti i prelaza, Berte u svom pripovedanju nudi rašivenost i sinkopu, pokazujući šavove u koje pisci inače umeću uzročno-posledične veznike. (Dajmler je mrzeo prelaze, reći će njegov narator na jednom mestu.) Kao neko kome je dosta proračunatih zapleta, ko je raskrstio sa predvidljivošću romanesknih likova, Berte se na Dajmlerovom primeru prepušta krnjoj i proizvoljnoj karakterizaciji, a naročito ga raduje (i čitaoca s njim) gomilanje nefunkcionalnih detalja. Za razliku od Čehova, ako se kod Bertea u prvom poglavlju nož nađe na površini stola, to znači da će do kraja knjige biti vraćen u fioku. U takvom pripovedanju radnja nije nikakva stabilna vremensko-kauzalna linija po kojoj autor vodi slepog čitaoca. Ona se pretvara u rolerkoster, u vrtlog jezika koji čitalac, omamljen, posle nekog vremena i ne želi da raščivija. Takvu priču može da iznedri umor od šablonskog pripovedanja.

Prvo poglavlje bi moglo da se čita kao masterklas antiromana uopšte. Berte je za svoju tehniku pripovedanja odabrao portret, i to nasumični, u kojem se perspektiva prošlosti sporadično javlja, ali iz koje decidno izostaje perspektiva budućnosti. U drugoj i trećoj glavi Berte nastavlja da izigrava očekivanja onog čitaoca koji traži autorovu ručicu. Šetnja Veronik i Bonvala kroz staru kuću koju su sravnili saveznički avioni (u drugom poglavlju) i opis teniskog igrališta u Višoj normalnoj školi (u trećem) primeri su načina na koji Berte nehajno prolazi pored svakog kauzaliteta i motiva što vapi za „razradom“.

Za Dajmlera se mora reći da ne boluje od rešenosti koja krasi književne samoubice. Na tome i Berte insistira određujući ga kao suštu suprotnost „Potištenom Mladom Čoveku“ („Sad Young Man“) F. S. Ficdžeralda. Čitalac stiče utisak da Dajmlera u smrt odvodi prepuštanje momentalnom hiru. Pre nego sa Emom Bovari ili Verterom, Dajmler bi se mogao porediti sa Oblomovim, Melvilovim Bartlbijem ili Beketovim Malonom. Dajmler je neko ko se svemu prepušta, ko se sa svim previše spremno miri, pa i sa smrću. Pored toga, ako se Dajmlerovo samoubistvo shvati kao centralni događaj romana, Berte je izabrao da ga potpuno istisne sa scene, da prikaže samo ono što, nepredvidljivo meandrirajući, vodi do njega, odnosno reakcije na njegovu smrt. Ako se sve sabere, Dajmler sve vreme odlazi. Ali, istovremeno, nikako da krene.

Samoubistvo, ipak, nije tek uzgredno izabrana tema za rasturanje romanesknih mehanizama. O tome ponajviše svedoči drugo poglavlje. „Utuvi nešto u glavu, Glauče moj Sinji“, piše Dajmler u pismu Bonvalu, „dođe trenutak u životu kada se sve svede na ono što si već iskusio. I taj trenutak jeste strašan. A onda ti ulije spokoj. Do te mere da poželiš da legneš u sneg. Ako se slažeš sa mnom da je pakao ponavljanje, shvatićeš da ja brišem odavde da ne bih dospeo u pakao ponavljanja.“ Ovaj savetodavni ton ne sprečava Dajmlera da nekoliko pasusa niže prokomentariše osrednji prevod jedne formulacije iz Kafkinog Dnevnika. Ukratko, o samoubistvu i depresiji Berte je odabrao da govori scenski, pokazujući ih, a ne imenujući njihove psihološke implikacije. U prilog tome možda najbolje govori prezent, koji savršeno izražava repetitivnost. Gusta atmosfera prvog poglavlja, uprkos usputnoj komici, nosi tragove zagušljive perspektive bez izlaza. „Dajmler ide po kroasane. Dajmler gleda dnevnik. Dajmler ide u restoran. Dajmler vodi normalan život. ’Da ne poveruješ’, pomišlja“. Baš zato što je izabrao da samoubistvo ne tretira na školski način, Berte je o putu k njemu uspeo da napiše neočekivano ubedljive i možda najduhovitije stranice.

*

Frederik Berte se predstavlja i kao vanserijski pisac poštapalice. U Dajmleru, još više u knjigama novela, privilegovana mesta u rečenici zauzimaju nenaglašeni elementi. Nije retkost da se monolog nekog lika, inače sklon zakukuljenim perifrazama, završi prilogom. Berteov jezik je mešavina svakojakih brbljarija i uzrečica, tako da ne bi bilo pogrešno odrediti ga i kao majstora umetnute rečenice.

Berteova naklonost prema usmenom izrazu ne potiče samo otud što ceni Selina, kako je i sam više puta istakao. Ovaj njegov aspekat mnogo je više obeležila američka književnost, ponajviše svojim (razbarušenim) dijalozima i stvaranjem neizvesnosti čije nerazrešenje stvara komičan efekat. Običan letnji dan počinje citatom iz Letnje mesečine P. Dž. Vudhausa: „Dragi prijatelju, desilo se nešto najstrašnije što se može zamisliti. Ne znate? – Ne. – Naravno da ne znate. Kako biste mogli znati?“

Ako je na nivou jedne knjige hotimično haotičan, kad se na Berteovo delo baci makro-pogled, vide se svesne zaokruženosti, na planu likova najpre. Već je skrenuta pažnja da se Šarl Bonval javlja i u Običnom letnjem danu. Nije zgoreg primetiti da se „prelepa plavuša koja se odselila preko okeana“ (formulacija iz uvoda u istu knjigu) pojavljuje u svim Berteovim delima. Ali svoju najlinearniju inkarnaciju dobija u noveli „Felisidad“iz istoimene zbirke (1993). Dok se u Dajmleru svaka naznaka hronološkog reda svesno izvrće i cepka na komade, iz čistog uživanja u cepkanju, u ovoj noveli se, znatno smirenije, opisuje sporadična veza pripovedača i manekenke umetničkog imena Felisidad koja se pojavljuje i odlazi po svom ćefu. „Felisidad“ je jedan od retkih momenata u kojima Berte postiže motivsko-dramaturšku zaokruženost, bez želje za upadanjem samom sebi u reč.Osim Selina, za Bertea su bili važni i Rože Nimije i Antoan Blonden, koji su pripadali neformalnom „husarskom kružoku“ pedesetih godina. Ako se uzme u obzir krug pisaca kojima je Berte blizak i koji su pohvalno pisali o njemu – Mišel Deon, Patrik Beson, Erik Neof – neko bi ga mogao proglasiti desničarem. Zacelo ne bi pogrešio. Na papiru, međutim, jedino protiv čega se Berte otvoreno izjašnjava jeste vođenje politike u pisanju. Njega ne zanimaju tirade u ime naroda, potčinjavanje jednoobraznoj poetici. Bertea zanima samo individualnost i oslobođenost u izrazu, pa, zašto da ne, i drskost. U pojedinim člancima (koji su izlazili u desničarskim glasilima, Figaro i Quotidien de Paris) Berte se obračunava sa pristaškim duhom kod pisaca koji su, istina, uglavnom komunisti.

Koliko god to reakcionarno zvučalo, Berteu je književnost na prvom mestu. „Levičari su me uvek smatrali desničarem“, poverava se jednom u pismu Mišelu Deonu, „a desničari levičarem. Ukratko, treba me izbegavati“.

Dajmler će postići momentalni uspeh kod kritike. Berte 1989. prima nagradu „Rože Nimije“ i iste godine se ženi. Sve zvuči kao filmski početak književne karijere: istovremeno dobija priliku od Solersa da napravi grupni portret svoje generacije tako što će prirediti specijalni 26. broj časopisa Infini. Zanimljivo je iz današnje perspektive videti autore koje je Berte izdvojio: zastupljeni su, između ostalih, Patrik Beson, Erik Neof, Fransoa Siro, ali i Filip Džijan (autor knjige Betty Blue) i Emanuela Bernem. Neku čvršću poetičku zajedničku tačku priređivač nije želeo da potencira: „Nas sve otprilike krasi“, saopštio je Pivou u navedenoj emisiji, „sklonost ka individualizmu i ljubav prema stilu“.

*

Posle Dajmlera Berte se nada da će se zaposliti kao urednik u Galimaru, ponovo uz Solersovu pomoć. Do toga ne dolazi. Sa ženom se nastanjuje u oblasti Krez i 1993. paralelno objavljuje dve knjige, Paris-Berry (Pariz-Beri), zbirčicu proznih minijatura koju će grupno nazvati „pripovetka“ i Felisidad (Felicidad), knjigu novela koja će dobiti nagradu Akademije. Žan-Lik Biton ističe da mu priznanje kritike ponovo neće otvoriti put do šire publike. Godine 1996. Berte objavljuje poslednju knjigu, rimejk Buvara i Pekišea. Dotad se već razveo i zapao u ozbiljan problem sa alkoholom. „Ponekad se bojim da ću umreti pre nego što uradim ono što treba da uradim“, piše još 1980. u jednom pismu Kler El-Geđ, „možda me je to sputavalo i još me sputava i tek će me sputati u poslu koji me čeka, možda će me u tome sputavati još zadugo.“

Dvadeset sedmog decembra 2003. Frederik Berte je pronađen mrtav u svom pariskom stanu. Utvrđeno je da je smrt nastupila usled udarca glave o oštri ugao komode. U krvi, navodno, nisu pronađeni značajniji tragovi alkohola. Berteova smrt i danas se smešta negde između nesrećnog slučaja i samoubistva.

Na stolu je ostao rukopis velikog romana na kojem je radio od početka devedesetih, čiji fragmenti nikad nisu objavljeni.

*

Iako je kroz osamdesete i devedesete prošišao kao pisac poznat isključivo u književnim krugovima, u poslednjih nekoliko godina reizdanja Berteovih knjiga bude veće interesovanje. Autorovom zaostavštinom upravlja muzičar Norber Kasgren, dugogodišnji prijatelj. Pre dve godine Kasgren je priredio izbor iz Berteovih članaka o književnosti (pisanih uglavnom za Quotidien de Paris), pod nazivom L’Impassible (Bezosećajni). Žan-Lik Biton, inače biograf Žaka Rigoa i Emanuela Bova (zajedno sa Remonom Kusom), upravo priprema njegovu biografiju, pod radnim naslovom Frederik Berte, inteligentni izopštenik (Frédéric Berthet, le paria intelligent).

*

Bibliografija

Simple journée d’été, Denoël, 1986, reizdanje 2006.

Daimler s’en va, Gallimard, 1988, reizdanje La Table Ronde, 2011, 2018.

Paris-Berry, Gallimard, 1993, reizdanje La Table Ronde, 2013, 2023

Felicidad, Gallimard, 1993, reizdanje La Table Ronde, 2013, 2023.

Bouvard et Pécuchet : remake, Éditions du Rocher, 1996.

Journal de Trêve, beležnice 1979-1982, priredio Norber Kasgren, Gallimard, 2006.

Correspondances 1973-2003, pisma, priredio Norber Kasgren, La Table Ronde 2011.

L’Impassible, članci, priredio Norber Kasgren, La Table Ronde, 2025.

Za dalje čitanje

L’Infini, br. 26, leto 1989, Gallimard

Amaury da Cunha, « Les lettres vives de F. Berthet », Le Monde, 27. januar 2011.

François Gorin : « L’ami Berthet retrouvé », Télérama, februar 2011.

Éric Holder: „Fred à Chambon », Matricule des anges, br. 121, jul 2011.

Jean-Luc Bitton: „Le mystère Frédéric Berthet“, Schnock, br. 46, 2023.