Nema oaze

Svi su prolaznici zaokupljali moju pažnju baš zato što su prolazili. Svako je, najpre svojim hodom pa govorom a tek na kraju i licem, istiskivao i zaklanjao sve oko sebe, prinoseći svoje crte, nametljivo i bezobzirno. U trenutku prolaska svako je bio jedinstven. Nestalo je sve što je moglo da bude predvidivo. Izgubila se ideja ponavljanja, pa i samo vreme: sve se svelo na neponovljiv trenutak pojavljivanja i nestajanja jednog koraka. Trebalo ga je uhvatiti. 

* 

„Oslonjen na vid i hod, roman Nema oaze mapira granice i svojstva savremenog sveta. Bezmalo drsko poverivši pripovedanje registru čulnog i opažajnog, Nema oaze radnju pokrenutu posebnom, fetišistički posvećenom potragom, ukrupnjava u jednu od najvećih priča među pričama: onu o svrsi i prirodi našeg puta. Nepostojanje oaze i optimalnih društvenih ekosistema ne nalazi se samo na početku, sredini ili kraju šetnje, već u činjenici da, ako nema oaza, onda nema ni fatamorgana koje smo često skloni da poturamo sebi kao mesta predaha na takvom putu.“  

Jelena Nidžović 

KRITIKA 

Danas (Miroljub Stojanović: Između dubine i površine) 

https://www.danas.rs/vesti/drustvo/izmedju-dubine-i-povrsine/