Između prve & druge ruke
kako je (bilo) prevoditi DELA Eduara Levea
1
Upravo sam završio jedan prevod. To je savršena, možda i jedina prilika da se nešto o tom radu kaže. Jer kada se lektorske izmene usvoje, prelom ošacuje i overi, a potom knjiga pusti u štampu, nastupa momentalna amnezija.
Neću je porediti sa amnezijom majki posle porođaja. Možda pre sa amnezijom nekoga ko je prošao kroz rat i oguglao na sve rane koje je tamo pokupio.
2
Eduar Leve je vizuelni umetnik i pisac koga sam zavoleo čitajući Autoportret (Autoportrait, P. O. L, 2005). Pre desetak godina, u Arlu, o njemu mi je oduševljeno pričao francuski pisac Silven Pridom. Kao što se često dešava posle takvih razgovora – u skladu sa kapacitetima mesta na kojem se nađem – sa desetak pribeleženih naslova u sveščici uputio sam se u knjižaru, u ovom slučaju, Actes Sud, i osim Autoportreta pribavio i Dela (Œuvres).
3
Za razliku od Autoportreta, u Delima nema narativnosti ni u naznakama. Reč je o (numerisanom) spisku ideja za raznorazna vizuelna dela, od slike do instalacije preko hepeninga, video-rada, redimejda i filmsko-književnih okušavanja. Detaljne scenografije (poput ideje broj 125: „Na fotografiji je prikazano dvadeset osoba koje su se stisle jedna uz drugu, unutar kruga povučenog kredom odakle ih ništa ne sprečava da izađu. Okolo su okupljeni ljudi i gledaju ih“) smenjuju se sa direktnim instrukcijama (poput br. 139: „Zapali se lomača od šibica“) i inovativnim fizičkim intervencijama (203. „Litar vode se održava u vazduhu u obliku sfere zahvaljujući delovanju dva nasuprot postavljena ventilatora.“)
4
Sećam se svog prvog utiska, dok sam džepno izdanje prelistavao u knjižari: „Suludo!“ (Francuzi bi rekli: „Loufoque!“)
Sad, posle prevođenja, moram da popravim utisak. U Leveovom poduhvatu nema nikakve hirovitosti, ničega blesavog ili šaljivog. Projekat „Dela“ je, prosto, hiperracionalan. Svaka komika je slučajna (što joj, naravno, diže cenu).
5
Ako je čitalački susret s knjigom protekao u znaku zabave, iz prevodilačkog ugla rad na Delima bio je košmar.
Iz moje prevodilačke bibliografije, bio je najsličniji radu na romanu Locus Solus Remona Rusela (Službeni glasnik, 2012), u nekoj meri i Perekovoj knjizi Kakav mali moped s hromiranim guvernalom u dnu dvorišta (ARTO, 2018). Ovi autori su, nimalo slučajno, među Leveovim „svetionicima“.
Jedna od naročitih teškoća počiva u ekonomičnosti francuske rečenice. Pošto su u pitanju uputstva, autor teži da budu što lakonskija i baš zato ne odoleva nekim previše elegantnim, biranim sintaksičkim rešenjima koja podsećaju na latinski (na primer, ostavljanje prideva u apoziciji).
Druga njegova težnja od koje prevodilac dobija ospice jeste da jedno uputstvo, pošto-poto, stane u jednu rečenicu.
Ja sam se opredelio za to da fragmenti, baš zato što su uputstva, budu što transparentniji. Nisam se ustručavao da Leveovu ponekad dužu rečenicu iseckam na dve-tri, ako smatram da će tako opis biti prohodniji.
6
Za mene je druga ruka u prevodu ključna. Prva je često neujednačena, da ne kažem mlitava. Ono što joj objektivno najviše fali, u poređenju s drugom rukom, jeste makro-pogled na tekst.
Kad sam počeo da prevodim fragmente, mislio sam da bih mogao lagano da odradim svakog dana po dva-tri – kao što sam svojevremeno prevodio Sioranove fragmente iz Svezaka, na pauzi za kafu. Ali: moša. Eduarovi fragmenti nisu retoričke smicalice već stroge instrukcije s kojima nema zajebancije. Za poneku od njih trebalo mi je nekoliko sekundi, za poneku nekoliko dana.
Tek kad je došla druga ruka, uspeo sam da „čujem“ svoj prevod. Tada sam se opredelio da će većina instrukcija koje se u francuskom zadaju infinitivom biti izneta bezličnim prezentom u trenutnom vidu, kakav je karakterističan za kulinarske recepte ili matematičke zadatke.
Recimo, br. 35: „Uzmu se falsifikovani crteži modernista s početka dvadesetog veka, presaviju se i ubace u knjige u provincijalnim bibliotekama.“
Kada sam to utvrdio, druga ruka je zaživela i mogao sam tekstu da priđem gotovo kao da je moj.
7
Nije dovoljno (koji put to shvatam prevodeći) dobro razumeti original. Pa ni zavoleti ga. Niti ga po svim lingvističkim merilima egzaktno prevesti na svoj jezik.
Potrebno je, meni barem, osetiti ovakvu žišku, neki formalni tik za kojim se ruka može povesti, bilo da su u pitanju ritam, tempo, stil. To nipošto nije obrazac koji se slepo primenjuje već (blagi) osećaj da dok prevodite autora, uporedo i piskarate.
Taj „višak“ pritom ne može da se oseti u svakoj knjizi. Kod Emanuela Bova, na primer (Moji prijatelji / Arman), taj marker mi je bio takođe trenutni prezent (Prva rečenica knjige glasi: „Kada se probudim, usta su mi otvorena“); kod Anrija Kalea (Ofrlje kroz Italiju), trud oko izbora što nehajnije, a sočnije leksike; kod Siorana (Sveske 1957-1972), pokušaj da u rečenicu-fragment preslikam melodiju i intonaciju uzvika.
Najbolji izraz za ovo što pokušavam da opišem jeste mamac: prevodilac u meni oseća potrebu da ide za nekim formalnim mamcem, koji će mu pružati osećaj da je u svom radu uspeo. Potrebno mu je, izgleda, da mu se rad osladi.
8
Dela su mi nametnula možda i najveći prevodilački izazov dosad. U fragmentu broj 518 Leve nalaže da se od slučajno ubodene rečenice u knjizi napravi rebus. U francuskoj verziji, javlja se sintagma Portrait d’un inconnu („Portret nepoznatog“), što je inače naslov knjige Natali Sarot, još jedne Leveove „kume“. Ta sintagma se razlaže na smislene reči Pore-trait d’un-cône-U.
Ja sam morao da izmislim rebus na srpskom.
9
518. Rečenica se nasumice ubode u knjizi i transformiše kao rebus. Dobijena rečenica, koja zvuči isto, ali čiji se smisao promenio, ilustruje se fotografijom čiji je naslov početna rečenica.
Vedra veštica u prvom planu prikazuje nekoliko kofa, a u pozadini rublje na štriku uz koje čuči golub.
„Vedra“ su „kofe“; „veš“ je rublje; „tica“ je golub.
10
„Malo je reći da je ovo bio pakleni posao“, pisao sam uredniku Novaku Guslovu, predajući mu tekst.
„Svaka konceptualna ideja ima svoju dinamiku. Svoj ritam, svoj tretman jezika. Jedna, na primer, bude običan opis, sledeća manje ili više prevodiva igra rečima, a ona tamo spisak koji se mora transkribovati i prebaciti u abecedni red.
Nekoliko puta sam opsovao. Ali u poslednjoj ruci sam osetio da je stvar pogođena, kao kad savladaš protivnika koga si proglasio nepobedivim.“
11
P.S. (E. P. P.)
Dela će se, uskoro, pojaviti u izdanju izdavačke kuće Red Box, sa predgovorom Luke Bešlagića. Kod istog izdavača možete naći Leveove knjige Autoportret (2023, u prevodu Milice Srdanov) i Samoubistvo (2024, u prevodu mom).
12
(PS 2)
Koliko mi je trebalo za rebus? Tri dana (otprilike).
