Samoubistvo

Jedne subote u avgustu izlaziš iz kuće u teniskoj opremi zajedno sa ženom. Nasred dvorišta skrećeš joj pažnju da si zaboravio reket. Vraćaš se po njega, ali umesto da se uputiš prema ormaru u predsoblju gde ga inače držiš, silaziš u podrum. Tvoja žena to ne primećuje, ostala je napolju, vreme je fino, iskoristiće sunce. Nekoliko trenutaka kasnije čuje se pucanj.

Uspomena na prijatelja iz detinjstva koji se ubio toliko je proganjala Eduara Levea da je rešio da joj u potpunosti posveti svoju jedinu pripovest. Taj portret, intoniran kao esej o samoubistvu, naposletku se pretvara u skriveni autoportret.

U Samoubistvu nema fikcije. Na snazi je pisanje koje ništa ne dočarava niti režira već doslovno prenosi, urezuje. Kao i Anri Rorda (Moje samoubistvo), kao i Stig Dagerman (Naša potreba za utehom ne može se namiriti), Leve se ovom knjigom pokazuje kao autor koji temu samoubistva shvata u kontekstu vedrine što nije naišla na svoj odjek u ovom svetu.

Može li Leveovo Samoubistvo nekome pomoći? Može: tako što će mu pokazati gde je ranjiv. Iz njega neće naučiti ništa oni koji traže recepte za samopomoć. Kroz Leveovu knjigu mogu da prođu samo oni koji ne zaziru od toga da ih knjiga ugrozi.

Bojan Savić Ostojić